Izvor: Politika, 05.Jun.2012, 03:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvanaest tipova zaposlenih u prosečnoj srpskoj firmi
To bi bila neka osnovna sistematizacija, koja se uz manje ili veće varijacije provlači svuda
Da li je i vama odmah jasno „ko je tu šta” kada uđete u prosečnu srpsku firmu? U njoj važe posebna pravila: skoro niko ne radi u struci, svi rade sve, plate su male ali mogućnosti za „dilove sa strane” velike. Tokom godina, u njima se iskristalisalo nekoliko univerzalnih tipova ličnosti, pa bi red bio da se to sistematizuje.
Generalni direktor: Drevni oblik života >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se evolutivno adaptirao u odnosu na doba socijalizma. On je prosed, mršav, i nosi foto-grej naočare koje su nosili mangupi s kraja sedamdesetih. Zaposleni ga se plaše i ne smeju da ga pogledaju u oči jer legenda kaže da bi se istog trenutka pretvorili u kamen. Nikad nije u firmi, i priča se da je stalno na nekim sastancima. Sa sobom nosi akten tašnu u kojoj doduše nema ničega, ali deluje poslovno. Ima kompjuter u kancelariji, ali ipak sve zapisuje u debeli firmin rokovnik sa kožnim povezom.
Direktorova ljubavnica: Osoba koja je glavni gazda u firmi. Liči na direktorovu najveću ljubav iz studentskih dana koja ga je ostavila jer je bio siromašan. Sa njom direktor pokušava da proživi drugu mladost. Od škole ima srednju i diplomu više poslovne koju je platila malo manje od svojih silikonskih grudi. Ipak, ona se savršeno razume u sve profesije: svi operativci su nesposobni, svim kreativcima u firmi u stvari ona daje sve ideje, a jedina sa kojom emotivno saoseća je kafe kuvarica, jer negde potajno zna da bi inače bila na njenom mestu.
Zamenik direktora: Za razliku od generalnog direktora koji igra ulogu „zlog policajca”, zamenik direktora je „dobri policajac”. Uvek je nasmejan i zaposleni ga vole. Trudiće se da svakom zaposlenom na fin i ortački način prenese šta je njegov zadatak: „Bolje uradi ovo do ponedeljka inače će direktor da ubije i tebe i mene”. Voli da proučava trendove u poslu i veruje u priču da je briga o ljudima ključ uspeha firme.
Distributer: Bivši švercer benzina i robe iz vremena sankcija. Najčešće ima kockastu glavu i „kec-trojka” frizuru iz devedesetih. Zna sve cake i fazone kako da se roba uveze, koga treba potplatiti na kojoj granici, i kako lažirati papire o robi. Omiljeni auto mu je „zastava poli”. Napravio je kuću na placu na periferiji grada, koju nije omalterisao da bi se u katastru vodila kao nezavršena, zbog manjeg poreza. Redovno prati „Farmu” i hvali se da je prevozio robu nekom od učesnika.
Sekretarica: Zgodna i dobroćudna devojka koju je direktor upoznao na nekom splavu, pomislio u sebi „vau, kakva riba”, i ponudio joj posao. Obično ima i funkciju kafe kuvarice. Intelektualni razgovor koji vodi sa gostima firme u 99 odsto slučajeva glasi, od reči do reči, ovako: - „Šta ćete da popijete?” - „Kafu” -„Kakvu kafu, espreso, tursku, nes...?” - „Espreso” - „Duži, kraći...?” - „Duži” - „Sa mlekom, šećerom...?” - „Sa mlekom srednju”. Često je to studentkinja koja se ponadala da će uspeti tu da sedi i da uči, i da pritom nešto zaradi. Naravno, od toga nema ništa jer joj svaki čas zvoni telefon i defiluju gosti, tako da joj po ceo dan za stolom stoji knjiga otvorena na jednoj istoj stranici.
Direktorka finansija: Prefrigana tetka sa mini-valom i naočarima koje vise na lancu oko vrata. Radila je u nekoj državnoj banci koja je propala početkom devedesetih i tu je „ispekla zanat”. Bez nje, firma bi sigurno propala, jer zna apsolutno sve stvari esencijalne za opstanak jedne srpske firme: izvlačenje para sa računa, plaćanje na ruke, otvaranje fantomskih firmi, pranje novca, povraćaj PDV-a, lažiranje završnog računa, i ostale uobičajene aktivnosti. Svakom naočitom mladiću koji dođe u firmu priča kako ima ćerku koja uskoro završava fakultet.
Vozač: Suvonjav, bubuljičavi mladić koga je mrzelo da završava škole. Jedno vreme je radio kao taksista pa je prešao u firmu. Skuplja novac da otvori svoj biznis sa uvozom polovnih automobila iz Nemačke. Zna za sve direktorove tajne jer ovaj sve vreme telefonira u kolima.
IT-jevac ili tehničko lice: Višak kilograma, naočari bez okvira, graške znoja na čelu i majica na poprečne pruge sa kragnom, osnovne su vizuelne karakteristike ovog člana kolektiva. Na sastancima uglavnom ćuti i čeka završnicu kada će neko pitati „dobro, jel’ imamo još nešto da se dogovorimo oko tehničkih detalja”. Na posao dolazi neispavan od bdenja za kompjuterom.
Pravnik: Stabilan i skockan mladić, uvek u skupocenom odelu sa kravatom. Jedini posao mu je da rešava probleme koje je direktor napravio. Na svaki zahtev odgovara da mu treba dve do tri nedelje da sagleda sve aspekte.
Kurir: Ćutljiv lik koji nikad nije u firmi kada je potreban. Dobio je posao tako što je firmi sve više bio potreban kurir, a onda je neko od zaposlenih rekao „imam brata od tetke koji ionako po ceo dan samo igra igrice, daj da ga zaposlimo”.
Obezbeđenje: Ćelavi kršni momak u teget sakou sa Blututom u uvetu. Iz stisnute ogromne šake viri mu samo antena „motorole”. Dobar je sa distributerom, jer su zajedno išli u teretanu. Ima šiljate cipele i kada hoda, polako premešta težinu tela sa jedne noge na drugu. Omiljeni filmovi su mu „Kum 1”, „Kum 2”, i „Dobar, loš, zao”.
Čistačica: Često je obrazovanija od mnogih koji su na nekim položajima. Živi u pregrađu na potpuno drugom kraju grada i menja tri autobusa da bi došla na posao. Pravi se da nema pojma čak ni čime se firma bavi i da je došla tu samo da počisti, a u stvari zna šta se dešava u firmi i odnose među zaposlenima bolje nego sam direktor.
To bi bila neka osnovna sistematizacija, koja se uz manje ili veće varijacije provlači svuda. Bilo bi zanimljivo pogledati neki prosečan kolektiv u Srbiji pre 100 godina, i uporediti šta je sve isto kao danas.
Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije
Istok Pavlović
objavljeno: 04.06.2012.
