Izvor: Politika, 14.Jul.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva uputstva za starenje
Reč je o samopomoći i samozaštiti koja treba da krasi svakog starijeg čoveka
Bar dva važna uputstva su nam ostavili autori priloga u seriji ,,Kako osigurati sigurnu starost”.
Prvo ,,naravoučenije” je da starost nije neaktivnost. Naprotiv, ljudi u poznom periodu života moraju biti aktivni, i mentalno i fizički. Čak se stiče utisak da je ta aktivnost za starije važnija nego za mlađe, jer kod mlađih se ona podrazumeva, dok stariji mogu da podlegnu inerciji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bitno utičući na kvalitet sopstvenog života. I fizička aktivnost je neizostavna, pod uslovom da ne ugrožava zdravlje, a isto tako i mentalna. Time stariji ljudi preuzimaju na sebe obavezu da sami sebi pomažu i brinu o sopstvenom životu. Reč je o samopomoći i samozaštiti koja treba da krasi svakog starijeg čoveka, a osnovni princip u vezi s tim glasi: „Uradi sve što možeš sam, ne čekaj pomoć od drugih”.
Time je moguće usporiti proces neminovnog slabljenja mnogih životnih funkcija, pa i funkcija mozga. Ispitivanja moždanog krvotoka su, naime, pokazala da starenjem i kod zdravih osoba dolazi do opadanja funkcija ovog organa. Porast aktivnosti u nekim oblastima (saznavanje, učenje itd.) dovodi, međutim, do toga da se kora mozga reorganizuje i u starijem životnom dobu.
Aktivnost je zato važna kao vid odbrane od demencije i drugih bolesti koje starog čoveka pretvaraju u bolesnika kojem je potrebna pomoć.
Isto tako je važna fizička aktivnost (hodanje). Starim ljudima to treba stalno govoriti da se ne bi prepustili lagodnijem mirovanju, recimo uz televizor.
Što bolje zdravlje starih, očuvanje njihove funkcionalnosti i nezavisnosti, sposobnosti da se sami o sebi brinu i samostalno upravljaju svojim potrebama ne samo da je interes pojedinaca nego i savremenih društava koja imaju sve veći procenat stanovništva u ,,trećem dobu”. Odgovor je i u prevenciji: u ličnom i društvenom investiranju u zdravlje i personalnu autonomiju, socijalnu uključenost, u fizičke i mentalne aktivnosti.
Svest o aktivnom životnom stilu starijih bilo bi dobro da imaju i članovi njihovih porodica, rodbina i drugi koji o njima brinu, najviše zbog toga da bi ih na te aktivnosti podsticali. Jer na taj način mlađi pomažu i sebi. I stiču odgovarajuće predznanje za sopstvenu starost.
Drugo uputstvo koje nam je donela ova serija tekstova tiče se načina pružanja pomoći starijima. Za one koji tu pomoć ne mogu da očekuju od članova porodice, u jednom periodu na glasu su bili domovi za stare, i to ne samo državni nego i privatni, pa je ova ,,grana delatnosti” označena kao društveno vrlo perspektivna. Uočeno je međutim da boravak starih u izdvojenim zgradama kolektivnog smeštaja označava i izvestan stepen nehumanosti. Osim toga, reč je o vrlo skupom vidu zbrinjavanja, pa se zato preporučuje život u uobičajenom okruženju, u svojoj kući ili stanu ali, ako je to potrebno, uz pomoć raznih gerontoloških službi: gerontoloških domaćica, medicinskih sestara, personalnih asistenata, SOS telefona... S tim što su ovi vidovi pomoći starijima, u njihovom stanu, kod nas još u začetku. Neki mu predviđaju lepu budućnost s obzirom na procenu da će se udeo staračke populacije sve više povećavati. Pa će sledstveno tome porasti i potreba za ,,gerontološkim zanimanjima”. S tim što, naravno, taj porast potreba za staračkim pomoćnicima, kao i za domovima, mora biti relativizovan jer najvećem broju starih pomoć stiže od onih koji su uz njih – ,,po zakonima prirode”, od srodnika, dece i ostalih. U tom pogledu najveći broj starijih i nema posebnih dilema; što je dobro i prirodno, jer mladi koji im pomažu znaju da će i njima jednog lepog dana pomoć biti potrebna.
Jedan detalj u vezi sa ovom serijom tekstova pokazuje inače da stari kod nas još nisu prihvatili internet komunikaciju: malo je bilo registrovanih komentara na ,,Politikinom” sajtu povodom ovih staračkih tema, ali verujemo da ih je bilo mnogo mimo sajta, što starima i priliči.
Branislav Radivojša
objavljeno: 15/07/2010
