Izvor: Blic, 12.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duvanje u frulu i trzanje u tamburu
Duvanje u frulu i trzanje u tamburu
Svuda u svetu poezija danas opstoji u uskim, zatvorenim, ezoteričnim krugovima. Poezija je danas, naprosto, stvar elite i malih posvećenih krugova. Posle Vaska Pope, Miodraga Pavlovića i Ivana V.Lalića, koji su imali zavidnu recepciju vani, mi danas jednostavno ne postojimo na evropskom i svetskom bazaru lirike, niti uopšte imamo mogućnost da se poredimo sa pesnicima drugih naroda, jer knjige naših savremenih pesnika nisu prevedene na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << druge jezike. A bez prevođenja na druge jezike i komunikacije sa drugim sredinama, pesnik se nužno mora osećati klaustrofobično, kao duhovni stradalnik - kaže za 'Blic' pesnik Dragan Jovanović Danilov, čija poezija se poslednjih meseci pojavila u nekoliko uglednih svetskih književnih časopisa. Izbori iz njegove poezije prevedeni su na francuski, engleski, bugarski, makedonski i slovački jezik.
Vasko Popa je govorio da su našu modernu umetnost uvek potiskivali takozvani narodnjaci. I danas su, čini se, aktuelne ove Popine reči.
- Korozivni proces ponarodnjačavanja i folklorizacije, dobrano je nagrizao današnju srpsku poeziju. Mislim da nema ničeg pogubnijeg od te pejzanske linije Nastasijevićevih i Dučićevih razvodnjivača koji pišu plesnivim i anahroničnim jezikom, kao da žive na početku dvadesetog veka, arhaizujući jezik i duvajući u frulu, trzajući u tamburicu našu narodnu ili drndajući u drombulje. Danas, sa jedne strane imamo književne folkloraše i nacionce, a s druge strane bajagi kultivisanu stratosferu eminentno urbanog srpskog knjižestva. A u sredini između te dve opcije odveć je malo jakih književnih ličnosti, čije delo poseduje upućenost na smisao jednog višeg reda. Kad je o kulturi reč, novoj vlasti bi se mogle uputiti brojne primedbe, pre svega kod pojedinih imenovanja i izdavaštva. Drugo, stiče se utisak da ni nova nomenklatura ne shvata da sve počinje upravo od kulture.
- Što se tiče međunarodne politike naše zemlje, rezultati su već sada impresivni. Ali na planu oživljavanja privrede i stanja u kulturi još uvek ne vidim nikakav boljitak. Doista, tužno je videti kako je nova vlast p oneki m gradovima Srbije promovisala po liniji najgoreg nepotizma, đilkoše, bezveznjake i neobično spretne udvorice u bajagi kulturne radnike i direktore kulturnih institucija. Odgovorno tvrdim da među pojedinim našim vrlim demokratama danas ima većih i tvrdokornijih komunista nego što su to bili sami komunisti. To gorljivo zalaganje pojedinaca za jednakost i pravdu neodoljivo podseća na budalaštine apstraktnog humanizma. Lično, duboko su mi odvratni ljudi patološki obuzeti svojom čašću koju veličaju iznad svega. Još će mnogo vremena proteći dok ova država postane organon zajedništva koji će negovati sve bogatstvo različitosti i poštovati svoje najumnije ljude. Svaka istinska kultura je u osnovi elitistička i aristokratska i ona nema nikakve veze ni sa komunizmom, ni sa demokratijom. U poslednje vreme, u nekoliko navrata isticali ste da smo uvek grešili kada smo se po svaku cenu okretali takozvanoj Srednjoj Evropi, umesto mediteranskoj civilizaciji. - Nemamo mi nikakve potrebe da žudimo za Srednjom Evropom. za nju nisu mnogo marili ni, recimo, Grk Nikos Kazancakis i islanđanski pisac Haldor Laksnes (po meni jedan od najvećih pisaca ovog veka), a opet su stsvorili takva remek dela svetske književnosti kakva su 'Hrist ponovo razapet' i 'Islandsko zvono'. Sve istine su, dakle, zapisane u nama samima i tu ih i treba tražiti, a ne van nas. To, naravno, ne znači da bismo mi sad trebalo da se zatvorimo u sebe i svoju samotnu gordost. Harold Blum veli da je glavni pokretač naših života želja da se bude drugde, a ne ovde. Zato se, poštujući toplinu sopstvenog doma moramo prikloniti nomadskom duhu koji isključuje postojanje pasoša, granica, država i, uopšte, ideoloških konstrukcija. Nema nam druge. Nedavno ste govorili na promociju monografije o Mihailu Đokoviću Tikalu, otvorili galeriju u Aranđelovcu, autor ste brojnih tekstova o našim slikarima. Uz to, posvećeno se bavite i kolekcionarstvom.
- Već vekovima, slike_arhiva i knjige su predmet žarke i ustrajne pohlepe. I ja sam vrlo rano oboleo od kolekcionarske strasti. Kolekcionarstvo je slasna pasija koju sam vremenom prerušio u slatku bolest. Mislim da se čovek naprasno rađa sa sklonošću i dubokim porivom da bude sakupljač, bibliofil ili kolekcionar slika. Srca ljudska su snažni magneti koji privlače sve što je blisko njihovoj prirodi. Slike su ogledala u kojima se ogledaju svetovi. U ranoj mladosti, u mučnim i mizernim godinama osamljenosti, stare knjige i slike_arhiva su mi bile bezmalo jedini prijatelji koji su mi nesebično delili ozarenje. Zato ih i danas čuvam, jer duboko verujem da su slike_arhiva i knjige živa bića puna neke tople krvi. Lov jednog ostrašćenog kolekcionara na dobre slike_arhiva ili retke primerke starih knjiga nije ništa drugo do savremena manifestacija pradavnog lovnog nagona, recimo, lova sa sokolima na dragocene primerke divljači. Što se slika tiče, ja nisam apokrifni sakupljač. Prevashodno, zanima me umetnost druge polovine dvadesetog veka. Sakupljam male formate kako uljanih slika, tako i crteža i ekskluzivnih primeraka male grafičke forme. Najlepše je kad osetim monumentalnost u malom formatu.
Najavili ste knjige eseja na teme likovne umetnosti, o metafizici crteža i o našim savremenim slikarima.
- Za razliku od poezije, eseje pišem jako sporo. Čoveku nije dato da pronikne u misterije pravednosti, blagosti, ljubavi, Boga, Poezije, Umetnosti. Sve su to stvari koje su teško vidljive. One su tek poznate ljudskom srcu. Psalmist, prisetimo se, spominje 'misli srcu' (tog mesta nepisanog zakona) što znači da je Bog dao ljudima 'srce da razmišljaju'. Bratislav Kojadinović
