Izvor: Blic, 07.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša na krilima Erosa
Ako u likovnim umetnostima postoji tzv. žensko pero, onda bi jedna od njegovih predstavnica mogla biti slikarka i grafičarka po vokaciji, iz klase najpre Anke Burić, a zatim Mileta Grozdanića - Milena Mijović-Durutović.
Pripada mlađoj generaciji umetnica na uzlaznoj lestvici crnogorske likovne scene, na kojoj je njena profesorka svila gnezdo stremeći duhovnim visinama. Povezuje ih pogled na život kroz prizmu antibanalnosti. U našoj sagovornici, posmatrajući njene radove izložene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u beogradskoj galeriji „Haos", pored ženske emotivnosti i ženstvene senzualnosti prepoznajemo i snažniju, mušku energiju - kroz arhetipske simbole: ptice, strelice, rogove, srca, ribe...
Kako vam zvuči opaska „ni manje zemlje ni više umetnika"?
- Ne opterećuje me činjenica da je mnogo nas umetnika u malenoj Crnoj Gori. Mislim da svako ima svoje mesto i to me se uopšte ne dotiče. Slikam zato što je to moja unutrašnja potreba i zato što mi pričinjava zadovoljstvo.
Odakle potiče vaša energija?
- Oko mene je svuda energija brda i lepote predela. Možda mi se ona naprosto odatle vraća, blagotvorno na mene deluje. Kanališem je na svoj način, u umetnost. No, kako u Crnoj Gori ima mnogo umetnika - što mi reče jedan Francuz - biće da i na njih naše podneblje na sličan način deluje kao na mene.
Energiju obnavljate na Cetinju, u rodnom gradu, ili svuda gde se krećete po otadžbini?
- Život me nije štedio dugi niz godina. Možda me je i potrošio u nekoj meri. Našla sam se i regenerisala. Da li se to dogodilo baš na Cetinju, gde sam rođena, ili svuda pomalo, ne znam, ali rezultat su ovi crteži i moja velika izložba u Umetničkom paviljonu u Podgorici, prošle godine, koju sam nazvala „Sacre Coeur" („Sveto srce").
Načeli ste temu nemira. Zašto nemira?
- Reč je o stvaralačkom nemiru koji me nagoni da slikam. To je naprosto moje stanje. Kao što Alber Kami kaže: „Istina je tajanstvena, neuhvatljiva, i mora se stalno iznova osvajati."
Ipak, i pored snažnih emocija koje eminiraju iz vaših crteža/slika retko i malo je boje na njima?
- Jednom sam pozavidela kolegi Željku Đuroviću na slikama koje bojom gradi. Rekla sam mu otvoreno: „Blago tebi. Ti svojoj slici stalno dodaješ boje i što je više dodaješ, ona je sve bolja i bolja, dok ja mojoj slici stalno boju oduzimam jer mi se vazda čini suvišnom". Težim suštini koja ničim nije opterećena, čak i kad slikam srce i ribe.
Sveto srce kraljeva-svetaca kojima su podizane katedrale, poput pariske?
- „Ne, to je ljudsko srce, hram čovekove duše koja na krilima ptice prenosi iskrice ljubavi, ljepote, slobode i Erosa", kako je napisala istoričarka umjetnosti Ljiljana Zeković.
Koliko je boravak u Parizu odredio vaš put u slikarstvu?
- Pariski utisci uđu pod kožu, čovek ih upije, no previše su jaki da bi se odmah pretočili u slike. Mogla sam u Siteu (Cite internationale des arts) imati samostalnu izložbu, ali nije mi bilo stalo da izlažem po svaku cenu samo da bi mi taj podatak stajao u mojoj radnoj biografiji. Čekala sam da mi se strasti pročiste jer kao što Matis tvrdi „postoji unutrašnja istina koje se mora izvući iz spoljašnjeg izgleda predmeta koji treba prikazati".
Živite li od slikarstva?
- Stalno sam angažovana u Centru savremene umetnosti Crne Gore u Podgorici. Volela bih da mogu reći da živim od slikanja, ali nisam time opterećena. Zar se iz mojih radova, koji nemaju ni trunke komercijalnog u sebi, to ne vidi? Ne borim se za egzistenciju jer već dvanaest godina primam platu u Centru. Ova prednost mi daje stvaralačku slobodu.
