Izvor: Blic, 15.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša je kao harfa
Duša je kao harfa
Maestro Uroš Lajovic, gostujući dirigent svih muzičkih centara širom sveta i saradnik uglednih svetskih orkestara kao što su Minhenska filharmonija, Bah-Kolegijum iz Minhena, Orkestar 'Mocarteum' iz Salcburga, Moskovski državni orkestar, Kijevska ili Praška filharmonija, domaćoj publici poznatiji je u poslednje četiri godine kao šef-dirigent Beogradske filharmonije.
Zahvaljujući njemu ova ustanova je stekla zvanje jedne od najprestižnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nacionalnih muzičkih institucija, a Lajovicev umetnički rad krunisan je medaljom Belog anđela, najvišeg državnog priznanje bivše SCG. Angažman čuvenog maestra u Beogradu završava se krajem ove koncertne sezone, ali je sigurno da to neće znači i njegov oproštaj od ovdašnjih scena.
- Fascinantno je to što u Beogradskoj filharmoniji ne postoji razlika između probe i koncerta. Tu ljudi čak i na probama daju sve od sebe, neverovatna energija zrači - kaže Lajovic za 'Blic'. Šta je vaš najveći uspeh za ove četiri godine?
- Najveći uspeh je zbilja da su izdržali sa mnom (smeh). To je bilo prosto nezamislivo u početku. Za mene bez kontinuiranog rada nema uspeha i kada smo počeli napravili smo plan za godinu dana unapred, do sata tačan. Orkestar je rekao da je to nemoguće, pa su za dva meseca videli da mogu, ali je sindikat onda zahvatio štrajk upozorenja jer tobože previše rade. U Evropi se obično štrajkuje kada nema rada, a ovde se kao može živeti i da ne radiš. Ovde je više temperamenta i manje discipline nego na Zapadu i taj mentalitet nadam se da smo promenili.
Kako ste to uspeli?
- Najvažnije je da svi imaju isti cilj. Nastojim da ne budem previše dogmatičan, da orkestar ne učim već da ga jednostavno vodim na put. Svaki muzičar ima svoj tekst i nije moj zadatak da ih teram da sviraju note, nego da im omogućim saznaju kako da ih sviraju. To je put prema dobroj realizaciji za koju treba imati dosta informacija o svemu mogućem, pogotovo o psihičkim stanjima o kojima muzika najviše priča. Koliko uspesi i priznanja imaju značaja u vašem životu?
- Ne baš mnogo. To dođe usput, ali nije nešto bez čega čovek ne bi radio. Mene ispunjava baš muzika. O čemu razmišljate dok radite, šta vam je prioritet?
- Da udovoljim kompozitoru. Zar je to moguće?
- Nekad više, nekad manje. Svaki kompozitor napravi veliki put od ideje do konačne realizacije u notnom zapisu. Treba mu ući u trag i okrenuti put, od notnog zapisa ja idem do njegove ideje, njegovog impulsa. Sa kojim kompozitorima vam je najlakše da se identifikujete?
- Omiljeni mi je svaki kompozitor kojeg u tom trenutku dirigiram. Ali Mocart, Štraus i Maler su najuniverzalniji, izražavaju najveći dijapazon osećanja. Rekli ste jednom da je 'rešenje za dobro dirigovanje znanje, poznavanje stila'...
- Da to je jedna od mogućnosti i Gete je rekao 'Stil je ograničenje'. Treba se postaviti u kompozitorovo vreme i sociološki i kulturološki, posmatrati njegovu muziku kao najveće dostignuće čovekovog uma do tada i zaboraviti sve što se desilo iza toga. Šta nudite onda savremenom slušaocu?
- Zadovoljstvo i harmoniju. Stari Grci su još rekli da je duša poput harfe, treba je samo oglasit. Naša duša reaguje na svaku muziku. Na bilo kakvom koncertu odjednom ćete se pronać kako mislite na nešto drugo. Znate šta je to? Vaša duša je u redu, vaša duša je harmonična, to je svrha muzike.
M. Graf
