Izvor: Blic, 06.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dunav je najvažniji zadatak Evrope
Dunav je najvažniji zadatak Evrope
Dunav je bio za mene posebna inspiracija jer je jedan deo moje porodične hronike vezan za njega, a i ja sam možda najlepši deo svoje mladosti proveo u gimnaziji u Sremskim Karlovcima. I vrlo često sam na Dunavu boravio u raznim životnim siutuacijama u kojima se tražila samoća, snaga da se pevaziđu neki problemi koji normalno nailaze. Ovim rečima prokomentarisao je akademik Dejan Medaković izlazak iz štampe svoje monografije o Dunavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u izdanju 'Prometeja' (dvojezično: na srpskom i nemačkom), sećanje na gradove koji su u njegovom slivu nikli: Ulm, Regenzburg, Pasau, Beč, Požun, Budim, Novi sad, Vukovar, Sremski Karlovci, Zemun, Beograd, Vidin, Konstancu, i podsećanje da su mnogi narodi na Dunav gledali kao na sigurnu zaštitu, sanjajući o bezbednom životu. Misao o reci koja spaja izrečena je u Savetu Evrope 1956. kada je sačinjena njena Programska karta voda s načelom da voda ne poznaje državne granice i ciljem da za Evropu važnijeg zadatak nema od onog koji je ujedinjenu obavezuje na zajedničku brigu za očuvanje njene najvažnije reke.
Koja tanka nit razdvaja nacionalni interes od nacionalističkog?
- Nacionalističko je deformacija nacionalnog, preteranost, vođenje u smeru isključivosti, ksenofobije - u svakom slučaju može da ima negativnu konotaciju. U vreme jednoumlja, jedno je s drugim izjednačavano, te je neko ko se bavio nacionalnim problemima mogao da dobije etiketu nacionaliste. Za mene je najveći internacionalista naše stare književnosti bio Dositej Obradović, a većeg nacionaliste nismo imali, mada je sigurno bio čovek daleko od bilo kakvih šovinističkih nagovešataja, čovekoljubac, i to vrlo veliki.
Zbog čega se Srpskoj akademiji nauka i umetnosti pripisivao, i dalje pripisuje, nacionalizam?
- SANU pripisuju da je nacionalistička oni s određenim političkim predubeđenjem ili iz nekih političkih razloga koji nemaju nikakve veze sa naukom. Ljudi naprosto traže da dobiju neke poene u pronalaženju nacionalističkih opasnosti. To je gotovo postalo profesija. Jedan broj ljudi čak dobro živi od toga. Znači, to se isplati. SANU najviše napadaju oni koji ne čitaju šta ona objavljuje. Ne znam ima li i jedne ustanove u našoj zemlji koja preko naučnih skupova i publikacija toliko javnog računa polaže kao što je SANU. Ne znam ni za jedan ozbiljan tekst u kome bi neko analizirao ono što SANU radi, da bi eventualno mogao da nam ukaže na deformaciju stavova u pravcu negativnog nacionalizma. Toga nema, a pošto ga nema, treba ga izmisliti. Piskarala kao što je Steva Dedijer, apsolutni anonimus za našu javnosti, koji sedeći negde na ostrvu, Braču valjda, piše lična pisma gospodinu Đinđiću tražeći ukidanje SANU.
Možete li da nam navedete primere izrazitog prijateljstva između dunavskih zemalja?
- Kako da ne. Dunav je kao velika porodica u kojoj ima i svetlih trenutaka i padova. U našim odnosima koji se mere milenijumima, bilo je mnogo zajedničkog: mađarsko-srpska odbrana Beograda pred Turcima, front Evrope u vreme Hunjadi Janoša i Trapistanina; vlaške vojvode su davale novac za srpske manastire - tako je osnovan Krušedol. Proticanje vekova istorije nosi sobom i dobro i zlo…
Profesore, zašto u monografiji o Dunavu podsećate na 'novosadsku raciju' i 'Baragan'? Da li je uputno Srbe vazda podsećati na stradanja kroz istoriju?
- Mislim da premalo podsećamo na naša stradanja i da se vrlo lako prepuštamo zaboravu. I kulturna istorija Dunava je nezamisliva bez onih tačaka gde se pojavljuju stradanja bez premca. Kao što znate pomenuo sam i Mathauzen, dakle nisam spominjao samo stradanja Srba, ali ja ne mogu da svoju braću ne podsetim na nevine koje su mađarski fašisti bacali pod dunavski led. Ja nemam razloga da to prećutim. Nije reč o revanšizmu, već konstatovanju činjenice koja je sramna tačka istorije naroda sa kojima živimo. Samo podsećanje na žrtve. Mi smo dužni da svoje mrtve oplakujemo - nemojte to bukvalno shvatiti - da ih se sećamo. Mene su potresala i zapuštena groblja, jer su nebriga živih. Nije u redu ne spomenuti Baragan, gde je nestao deo banatskog življa u vreme divljanja Inform Biroa - koji je tada vladao Rumunijom. Oni su slati da tamo isčeznu - na mesto još u carskoj Rusiji poznato kao tiho umiranje nemirnog naroda. I sad ja treba da se pravim da to nije ništa, već da o delti Dunava govorim kao o idiličnom pejzažu. Ne! Mi smo dužni da tim žrtvama ukažemo poštovanje. Setite se samo istorije nastanka spomenika u Jasenovcu. Nije slučajnost što tadašnja vrhuška nije išla da se pokloni stradalima, a oni nisu bili samo Srbi, već i Jevreji, i Cigani, i Hrvati koji nisu bili svi komunisti, već i Jugosloveni. Ovo vam govorim jer ih takvih ima u mojoj porodici. Ko će danas na primer da se seti Viktora Holjca, mladića od dvadesetak godina koji je verovao u Jugoslaviju!
Govoreći o Mathauzenu, nekada idiličnom mestu kraj Linca, na žalost poznatijem po naci-logoru, kažete: 'Za krvnika je važno da saučesništvo u zločinu besprekorno funkcioniše, u njemu treba da isčezne pravi oblik i obim odgovornosti'. Ima li u ovoj konstataciji aluzije na odgovornost koja se pripisuje Srbima za rat na prostoru nekadašnje SFRJ?
- Zalažem se za to da se svaki zločin identifikuje, a ne da se prikriva. Svaki zločin ima svoje uzroke. Ne slažem se sa stavom sudije Ričarda Meja, u Hagu, koji izričito kaže da ga prošlost ne zanima kada gospodin Milošević pokušava da objasni genezu zločina. Mene interesuje šta prethodi zločinu, upravo da ga više ne bi bilo. Zločin se ne može suzbiti sudskim dekretima, već jedino svešću o njemu. Niko nema pravo da drugome uzme život. Kod nas se nije desio jedan zločin, na jednoj strani, u jednom narodu, na šta se providno cilja. Nema jednostranog zločina. Ubijanjem samo jednog čoveka, ne zna se koji je fitilj zapaljen. Milena Marjanović
