Izvor: Blic, 11.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovit film o očaju
Mladi reditelj Stefan Arsenijević, koji je za dosadašnji rad dobio značajna međunarodna priznanja, završio je snimanje svog prvog dugometražnog igranog filma „Ljubav i drugi zločini", čija je premijera najavljena za početak 2008. Namera mu je, kaže u razgovoru za „Blic", da kroz taj film da (svoju) sliku Novog Beograda i vremena u kojem živi.
Veoma je indikativno da su film (izvršni producent je „Art & Popcorn) pomogli brojni producenti iz Nemačke, Austrije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Slovenije, „Eurimaž", Ministarstvo kulture Srbije, Skupština Beograda i petnaestak evropskih fondova.
Arsenijevićev siže filma glasi: „Glavna junakinja, devojka u kasnim tridesetim (Anica Dobra, prim.n.), odlučuje da ukrade veću sumu novca i pobegne. Ona poslednji put viđa ljude koji su činili njenu svakodnevicu, oprašta se od njih tiho, da ne primete, sasipa im u lice ono što je oduvek želela, ostavlja poklončiće, uživa u sitnim osvetama o kojima je oduvek maštala. Ukratko, pravi savršeni odlazak iz svog nesavršenog života. Sve teče po planu dok joj tog istog dana deset godina mlađi dečko iz kraja ne izjavi ljubav, što bi rekli, k’o na filmu. I, ona svoj plan dovodi u pitanje."
Emocija kao kamen spoticanja?
- To jeste jedna od tema filma: imati hrabrosti da imaš emociju, zatim imati još više hrabrosti da je slediš. „Ljubav i drugi zločini" je, zapravo, svojevrsna bajka u smislu da je, kao što to bajke obično jesu, i romantično i surovo ogledalo stvarnosti. Ličan film, svet kako ga ja vidim. Možda pomalo pomeren.
I, šta je ključna odlika te vizure?
- Moji filmovi u izvesnom smislu liče jedni na druge. Valjda je to prirodna posledica činjenice da radim iz sebe. Čine ih neki malo pomereni likovi, suština se ogleda u suptilnim, nepredvidivim odnosima među njima. Upečatljive odlike sveta u kojem su - romantičnost, surovost, humor, duhovitost. Prošlog puta sam govorio da radim duhoviti film o očaju. Ne bi bilo pogrešno to reći ni ovoga puta. Valjda je to tako zato što mi živimo živote koje živimo, tu gde ih živimo, a od toga ne mogu i neću da bežim. Realnost je kontradiktorna, stvari su istovremeno i surove i romantične. Upravo to ovom gradu, koji na prvi pogled nije baš najprimamljivije mesto za život, daje draž i čini ga privlačnim. Nastojao sam da to uhvatim ovim filmom. Na početku vidiš otuđeni betonski pejzaž Novog Beograda, zapušteno lice grada, a kako radnja odmiče, shvataš zašto je privlačan i zašto ga je teško napustiti.
Zašto ga je teško napustiti?
- Zbog ljudi, zbog života koji niče iz betona. Unutar surovog konteksta topli ljudi. Ne kažem da su samo pozitivni, ali puni emocija jesu.
Kako su se članovi ekipe iz inostranstva uklopili u čitavu priču?
- Vrlo svesno sam dva vrlo bitna čoveka za film, scenografa i direktora fotografije (Folker Šefer i Simon Tanšek), majstore svog zanata sa svetskom reputacijom, uzeo iz inostranstva. Gledajući kako oni vide Novi Beograd i sam sam učio o njemu. Verovali ili ne, bili su očarani upravo tim životom koji izbija iz betonskih pukotina i egzotičnošću Srbije, pa su čak poželeli da se nastane ovde.Egzotičnost Srbije?
- Egzotičnost druge Evrope koja je u Evropi, a ne računa se u Evropu. To nije ništa novo, prati nas, evo, već dva veka. Što bi Vesna Golsforti rekla u „Izmišljanju Ruritanije", od Bajronovog 'otkrivanja’ Balkanskog poluostrva, pa preko grofa Drakule, predstava o Balkanu delimično je bazirana na činjenicama, a delimično na izmaštanosti, predrasudama čak. Valjda je to neka sudbina koja se ne menja tako lako. Novija politička istorija je samo to vratila u žižu, a pojedincu gotovo da ne preostaje ništa drugo osim da se na svoj način odredi prema tome. Pojam Balkana se tradicionalno koristi prevashodno u pejorativnom smislu, podrazumeva haos, neuređenost... Međutim, pojavio se talas novih reditelja sa Balkana koji nemaju problem zbog toga što potiču odande odakle potiču. Oni tu različitost ne vide kao nešto unapred pejorativno.
Prošle godine su debitanti sa Balkana bili veoma zapaženi na prestižnim festivalima.
- Bogami, jesu. Moj prijatelj i kolega iz Rumunije Kristijan Munđiju, s kojim sam radio omnibus „Izgubljeno-nađeno", sa svojim novim filmom je u takmičarskom programu ovogodišnjeg festivala u Kanu. Držim mu palčeve! Dakle, nemamo potrebu da opravdavamo Balkan, da pokazujemo da smo deo Evrope. I to je neki, rekao bih, zdrav stav koji nije politički pamflet. Čak i nema mnogo veze sa politikom. Ima veze sa životom.
Zašto je ljubav zločin?
- Zato što se svi nasmeše i s odobravanjem gestikuliraju kad komentarišu naslov.
