Izvor: Politika, 05.Jun.2011, 23:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugo putovanje
Čitao sam neke delove intervjua Svetislava Basare sa predsednikom Tadićem (mesečnik ,,Status”). Štivo jeste zanimljivo, na neki način to je dijaloška novela o ostvarenju srpskog sna. Dakle, kako osvojiti vlast u Srbiji! Prezident kaže otprilike ovako: jedne večeri, negde na Dorćolu sastali smo se nas četvorica i odlučili da preuzmemo nešto kako radikali ne bi osvojili Srbiju.
Pored sadašnjeg predsednika tu su navodno bili Nebojša Krstić, Srđan Šaper i izvesni Tucko. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
I pored priličnog misaonog napora, nisam uspeo da dešifrujem čoveka sa višeznačnim dorćolskim nadimkom. Ali, svejedno. Verovatno je i Tucko negde na dobrom mestu. Ostaje mi samo da kažem ono otrcano: sve ostalo što je bilo pre, a i ovo sada jeste istorija.
Zbog toga Tadićeva verzija političkog starta može da se iščitava kao lako štivo, osobito danas kada je on simbol najveće moći u državi koja kleca pod pretrpanim samarom i nebrojenim tegobama. Taj nesklad između harizme šefa Srbije i depresivne stvarnosti u njoj, naprosto je nestvaran, i kao takav sasvim realan.
Ovih dana, Srbija se srela sa svojim otužnim, izmoždenim legendama. Većina Srba je svih ovih godina smatrala Ratka Mladića svojim herojem koji se ne da „onima tamo”, a nikada se neće ni dati. Uhvaćen je na vrhuncu rezignacije, ostareo, bez moći i prijatelja. Njegov izgled i pomirljivost su neočekivana transformacija slike koju smo zapamtili. Odjednom je general, zaturivši sa godinama i bolestima svoju aroganciju, držanje, cinizam i potcenjivanje moćnijih od sebe, izazvao sveopšte sažaljenje.
Nije bilo goreg načina da legenda padne. Njegovi obožavaoci su očekivali bar prkos, a oni pod navalom mentalnih limita, da general okonča sa sobom tako što bi potegao jedan od dva pištolja na svoju glavu.
Ništa od toga. Pojeo je jagode sa voždovačke pijace, razgovarao sa rodbinom i prijateljima, rekao da ne priznaje sud, posetio grob ćerke Ane i odleteo tamo gde se mislilo da nikada neće.
Predsednik Tadić je održao dobar govor. Uzeo je na sebe najteži deo, ono što mu i pripada: da saopšti naciji i svetu da je Mladić uhapšen. U njegovoj kratkoj besedi nije bilo trijumfalizma (što bi inače bilo neukusno), ali ni oklevanja da se kaže sve što je trebalo.
Druga je stvar simbolično otvaranje šampanjca i vina u srpskom tužilaštvu, spremnog za tu priliku. Ipak tu nije bilo razloga za veselje, niti za čestitanja. To je već pitanje stila i fine uzdržanosti. Srbija je utučena iz sasvim drugih razloga, ali bilo je suludo očekivati „narodno veselje” u emotivno i vrednosno oštro podeljenoj državi.
Iste večeri, kad je „kooperativni” deo Srbije priželjkivao silno tapšanje po ramenu, odmah je stigla očekivana, mada neprijatna šamarčina koja doslovce glasi: „A Hadžić? Posao se mora završiti, očekujemo Hadžića u Hagu!”
Mogli su revnosni evropski činovnici pritiska da sačekaju nekoliko dana, bar dok se Mladić prvi put ne pojavi pred sudom. I taj se manir može razumeti kao nedostatak mere, stila i poštovanja onoga što je Srbija učinila. Ali to je bio zanimljiv signal koji je stigao odozgo. Pritisaka će biti još. Ako je hapšenje Mladića zadovoljilo Holandiju, poniženu što je u julu ’95. Mladić skoro sam razoružao i zarobio njihov elitni bataljon, u čemu je stvar sa Hadžićem?
To je svakako relativno nepristojno i čak nedostojno, nasilno održavanje tenzije nad Srbijom, opit sa idejom dokle se može sa takvim manirima, a izgleda da se može beskonačno. To znači da se Srbija može nadati statusu kandidata, ali i taj status bi mogao potrajati do sudnjega dana. Razlog za takvo zamrzavanje je očekivan: suviše je država pod bankrotom u uniji. Rumunija i Bugarska su još gori slučaj, nerešiv za logiku Brisela i okoline.
Za pristup novih i visoko rizičnih članica, otpor bi mogao da bude sve veći. A i Srbija je daleko od stanja pristojnosti za bolje društvo: nema medijskih sloboda, nema pobede nad kriminalom i korupcijom, nema posla, nema poštene privatizacije, nema reforme korumpiranog pravosuđa.
Zato i ne čudi što su evropski činovnici, koji nas (bezobzirno) uče redu, ipak, napravili inverziju u prioritetima. Umesto nabrojanih mana koje su najgora srpska stidna mesta pred svetom, Goran Hadžić je od prošlog četvrtka, pa sve do hapšenja, uslov svih uslova. A kad njega nađu na nekom tavanu, nabiće nam na nos sve nabrojane i još neke mane.
Takva očekivanja ne znače kako valja baciti grabulju u korov. Znam da predsednik ima više savetnika no što mu treba, fali mu još samo pisac ovoga teksta. Ipak, Tadić bi morao da uradi bar dve stvari: da zaista, kao što je obećao, svede kriminal i korupciju na razumnu meru. „Valjda su se već nakrali”, kako bi rekao Pašić za neke svoje ministre. I da bude znatno tvrđi prema onima koji mu svaki dan dele lekcije. Ratko nije Karađorđe, ali dobro je znati kako je Miloš u svoje vreme razgovarao sa pašom beogradskim. Da se previše ne zamajavamo sa modernim dobom, ipak, mi smo još u istim vremenima.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 06.06.2011.
.jpg)
