Izvor: Blic, 20.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Držim pesnice pametnima i hrabrima
Držim pesnice pametnima i hrabrima
Svako vreme ima svoju boju, a 'Boje vremena' (IK Clio) i 'Pariski razgovori' (KOV, Vršac) nazivi su knjiga istoričara umetnosti dr Ivane Simeonović Ćelić, koje su upravo izašle iz štampe. Profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i umetnički direktor Galerije Zepter Ivana Simeonović Ćelić sabrala je u njima brojne svoje tekstove i intervjue, vođene još ‘78/9. godine u Parizu, sa čuvenim umetnicima apstraktne orijentacije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao što su: Hartung, Sulaž, Vijera de Silva... Iz njenog pera potekle su mnoge značajne stranice o: Milu Milunoviću, Milošu Bajiću, Stojanu Ćeliću...
Činjenica je da ste beskompromisno iznosili svoje stavove, iako je ta pozicija nezahvalna...
- Ni u životu ni u radnom odnosu, nikada se nisam plašila da kažem ono što mislim. Uvek sam otvorena, što mislim da je, ipak, a nije mi ni naškodilo. Treba otvoreno govoriti i s argumentima. Kada ih imate i kada, upotrebiću tu reč: ne pljujete, a ima i takvih zlonamernih kritika, onda to ljudi lakše primaju, mada negativna kritika nikada nije dobrodošla. Budući da se i ja bavim strukom javno, i mene kritikuju. Volim kad me hvale, teško mi je kad me kritikuju, a prihvatam samo argumentovane primedbe. A ostale?
- Priznajem, to boli... Kad pišem i govorim, trudim se da i objasnim svoje teze. Ne plašim se da hvalim vrednosti, što kod nas nije čest slučaj, jer mislim da ničija vrednost, ako je vrednost, ne može da ugrozi moju vrednost ako je imam. Kada pogledate vaše kritike od pre par decenija, da li biste nešto promenili?
- Jezički bih nešto korigovala, a u misli ništa ne bih izmenila, i ostala bih oštra u kritici negativnog i oštra u hvaljenju dobrog i sada kao i nekada.
Kako gledate na aktuelnu umetničku scenu?
- Kraj veka doneo je simultanost svega mogućeg... Ipak, krenulo se prevashodno ka video-instalacijama. Da li je to dobro ili ne? Postoje divni radovi, međutim, video traži vreme, može da zloupotrebi čoveka, a ja nemam vremena za zloupotrebljavanje. Da li takav utisak nosite i sa Venecijanskog bijenala?
- I on je pun tog videa... Imala sam prilike da pre par godina budem u pariskom Boburu i da vidim donji sprat stalne postavke. Za mene je to konglomerat užasa od klasične slike_arhiva do videa pa i instalacija pored kojih kada prođete ne znate da li je to umetničko delo ili je neko slučajno zaboravio neku stvar. Čujem da su počeli i to malo da pročišćavaju. Bile su tada u toku i neke izložbe proširenih medija koje su oštro kritikovali baš ugledni kritičari. Dakle, nešto treba srediti, treba izaći iz haosa, ali i suprotstaviti se restriktivnim tendencijama ekstremnih kritičara koji video proglašavaju jedinom mogućnošću. Prokomentarisali ste proteklu školsku godinu kao zamornu. Šta se na FLU promenilo u odnosu na ranije?
- Ova godina je bila i zanimljiva, nezanimljiva, teška, ružna, ali i dobra. Poslednjih nekoliko godina bili smo u velikim krizama kao i sada, s tim što smo se, nakon 6. oktobra, na Akademiji, lišili dvogodišnje strahovlade bivšeg dekana Momčila Antonovića, koga sam ja volela na neki način, kome sam uvek umela da kažem u lice kao i svima, ali mu, nažalost, nisam mogla ništa. Verovatno da je vlast čarobna i lepa, pa čovek pomisli da je dobro da sam donosi odluke. Tako je i Antonović donosio neprihvatljive i nepristojne odluke. Nova uprava je, pre svega, uspostavila bolje i lepše ljudske odnose... Ne moramo se mi u radnoj ustanovi ni voleti ni ljubiti, ne moramo se ni poštovati, ali se moramo korektno ponašati. Zar to ne podrazumeva poštovanje?
- Poštovanje je nešto drugo. Poštujete ljude za koje mislite da su vredni i pametni, a ostalo je korektno ponašanje, odnosno poštovanje dogovora, a ne brecanje, psovanje i svađanje što se sve dešavalo. Stalno su nam male plate, ali važila je deviza: 'ne mogu nikada toliko malo da me plate, koliko ja malo mogu da radim'. Preostaje nam da je iskorenimo. Jer, nije sve u novcu, on će doći, mnogo toga se i u moralu, odnosima i ljubaznosti, krije. Da li nova vladajuća struktura dobro usmerava ulaganje u kulturu?
- Mislim da još uvek vlada veliki haos. Treba da preovlada pamet, ali je naravno lakše govoriti nego delati. Svi mi, sa ove strane ekrana, posmatramo šta se dešava, komentarišemo i mislimo da bismo sve mnogo brže uradili, ali nije lako ni sada, kao ni pre, delati u okruženju gde ima mnogo sabotaže, različitih interesa, želja i volja. U ovoj prelaznoj fazi koja će malo duže trajati, držim pesnice da preovladaju pametni, hrabri i jaki ljudi i da krene sve na bolje. Kako do uspostavljanja tržišta, za koje stalno konstatujemo da ne postoji?
- Dok tržište zaživi, biće pomor sveta! Praktično, njega ovde nikada nije ni bilo. Kolaju, motaju se umetnička dela po nekim zatvorenim krugovima... Srećom, imam razne obaveštajce koji me obaveštavaju gde se šta dešava. U svetu se preko galerija pravi tržište. Bilo je kod nas takvih pokušaja, međutim, mi smo pokvareni ljudi, i naš čovek će videti u galeriji delo, ali će otići direktno u atelje da ga kupi. Zašto se odugovlači sa postavljanjem rukovodećih ljudi u muzejskim institucijama?
- Nije to slučaj samo sa muzejima, već i sa drugim institucijama. Čini mi se da su ovoj vladi i politici kultura i umetnost zanemarivi, jer kao i njihovi prethodnici nisu svesni da kultura i umetnost jedino opstaju u istorijskim razmerama i budućnosti. Tek sad je u Muzeju savremene umetnosti postavljen novi rukovodilac, a ostaje da se vidi kako će biti. Bojim se samo jednoumlja, bez obzira na to da li je kvalitetno ili ne.
Ljubica Jelisavac
