Izvor: Blic, 05.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država želi da ima slabe i siromašne
Država želi da ima slabe i siromašne
Debitantski film mlade rediteljke Nine Kusturice 'Izlasci', prikazan na nedavno završenom festivalu na Paliću, u velikoj meri je prevazišao zadate okvire aktivističkog angažmana proizašlog iz same suštine delatnosti njenog poducenta - Društva za pomoć ženama izloženim nasilju. Fokusirajući slučajeve tri žene različitog starosnog i socijalnog porekla, Nina Kusturica je kreirala preciznu filmsku storiju o labavoj granici između >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljubavi i mržnje osoba koje su nekada bile bliske. Pritom se autorka trudila da svoj stav ne plasira na robustan način, što nije nimalo lak poduhvat u sredinama sa razvijenim feminističkim pokretom.
- Mislim da je tužno da u sadašnjem svetu mora da postoji formulacija ženski film. S jedne strane je lepo to što postoje festivali ženskog filma, jer se filmovi sa tom tematikom lako mogu izgubiti u masi filmova kojom nas zapljuskuju. Znači, pošto sam ja žensko moj film će na tom festivalu biti više tematiziran. Ali, s druge strane, uvek sam se pitala zašto ne postoji festival muškog filma - kaže Nina Kusturica.
Koliki je udeo feminističkog gledanja na žensko pitanje? Koliko se insistira na tome u vašem neposrednom okruženju?
- Bilo mi jako teško kad sam došla u Austriju, pre jedanaest godina, jer je to bila velika tema tada. I uvek sam se čudila tim feminističkim pokretima, zašto od toga prave tako veliku temu. Neke moje koleginice su bile jako uvređene zbog toga, jer nisam razumela zbog čega se one toliko uzbuđuju. Onda sam shvatila da sam živela u jednom potpuno drugačijem sistemu. Boravila sam u gradu, u Sarajevu, ne na selu. Nisam doživela nikakvu razliku do moje sedamnaeste godine između toga šta je muško a šta je žensko. Žene rade i prihvataju ih, a muškarci su onakvi kakvi jesu, dok je u Austriji to bilo puno tematizirano, žene su stalno bile u grču i bežale u neke feminističke pokrete.
Da li tematizaciju tog problema smatrate pozitivnom?
- Mislim da bi trebalo da bude tematizovano sve što bi trebalo da bude izloženo kritici. I ako je to negativan odnos društva prema ženi - to bi trebalo da bude tema. U mom prvom filmu to je bila tema nasilja nad ženama, ali to nikako ne znači da je to nekakva moja životna tema.
Da li je na vas uticala tema otuđenja, koja se smatra opštim mestom kada je reč o životu u zapadnim društvima, što je u potpunoj suprotnosti sa ambijentom u kojem ste odrasli?
- U Austriji sam prvih godina boravka bila toliko okupirana tehničkim problemima, kao što su papiri, pasoši... Uopšte nisam imala vremena da razmišljam o emocionalnim i ljudskim kategorijama. Tek posle šest-sedam godina boravka u Beču stekla sam neke prijetelje i kada sam ih bliže upoznala tek tada sam shvatila u kojem svetu ja to živim. To je svet u kojem novac diktira apsolutno sve. Čitav ritam i privatnog i porodičnog života. Morala sam da pronalazim formule da ne budem zaražena time, jer mislim da je to velika opasnost.
Da li ste se prema tome odnosili kao posmatrač sa strane ili kao neko ko želi da se asimiluje u tu zajednicu? -
Ja sam se slobodno i vrlo brzo odlučila da budem samo posmatrač, jer mi je od početka bilo jasno da ne mogu i da ne želim da pripadam tom društvu kao da sam se tamo rodila i mislim da je to i moj rediteljski zadatak - pre svega da posmatram a ne da učestvujem.
Kakav je istraživački napor bio potreban za pravljenje filma 'Izlasci'? Zašto si odabrala baš tu grupaciju žena ili si imala neki puno veći okvir...
- Čitava ideja je krenula iz moje neposredne okoline. Neko je jedne večeri u mom susedstvu jako vikao i pretio nekome. U meni se pojavila dilema šta da radim, da li da pozovem nekog telefonom ili da se sama umešam. Neka žena je plakala sat, plakala je dva sata - i to je u meni uvećavalo nelagodnost. Tada sam odlučila da hoću da istražim šta se dešava na tom planu. Šta je to toliko skriveno i tako opasno i čega se bojim? Zašto se bojim da zovem policiju? Ne bih se bojala da neko stoji dole i preti pištoljem. I kroz taj istraživački proces sam videla da je ta tema jako kompleksna, da je sve zataškano, da društvo neguje slabe - i to se iskristalisalo kao moja pouka rada na ovom filmu. Da društvo, država, želi da ima puno slabih, puno siromašnih, jer s njima može da radi šta hoće. Jedan deo tog procesa su, između ostalih, i žene koje ostaju bez kuće ili se nađu u teškoj situaciji.
U vašem filmu jedna epizoda posvećena je paru izbeglica i njihovom problemu sa nasiljem u porodici...
- Došljaci imaju još više razloga da budu isfrustrirani, kod njih nasilje puno brže izađe na videlo. Posle ovi domaći kažu: 'Jao, ovi stranci, kako oni mlate svoje žene!' Kod Austrijanaca, koji su finansijski bolje zaštićeni, nasilje je veštije sakriveno. Oni imaju kućice koje su zatvorenije. Kod njih se možda neće na ulici ili u nekim kućama sa tankim zidovima odigrati drama, ali to se, ipak, dešava na svim mogućim nivoima, od profesora do emigranata koji nemaju šta da jedu. Saša Radojević 'Izlasci' Kakav je dalji put filma 'Izlasci'?
- On ima dva puta. Od oktobra će ići u redovnu bioskopsku distribuciju. Istovremeno ga šaljemo na festivale. U Gracu su, na primer, bile velike diskusije o tome da li bi jedan film trebalo da ima nalog takve vrsteMoj stav je bio da ako film sme da ima nalog da mora da zaradi dvesta miliona dolara, onda bi trebalo da sme da ima nalog pokaže poruku ljudima. Film ima neobičnu formu. Možda liči na filmove koji su nekada rađeni u našem starom sistemu, ona vrsta filmova kojom bi trebalo da se obrazuje narod. Međutim, to je igrani film iako je njegova polazna pozicija bila drugačija nego kod nekog klasičnog filma. I u budućnosti ću, verujem, ako mi se pojavi neka slična tema, koristiti ovaj metod.
