Izvor: Blic, 08.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država ne treba da pomaže umetnike
Država ne treba da pomaže umetnike
Dvadeset i više godina radi na Adi. Pronašavši napušteno kupatilo, pretvorio ga je u svoj atelje. Osokolio se onda kada je kao sasvim mlad umetnik dobio nagradu za slikarstvo Muzeja 2000. u Luksemburgu, nakon koje su usledile domaće esnafske: za crtež, pa Zlatna paleta ULUS-a, '4. April', nagrada grada Cetinja… U atelje odlazi svakodnevno, jer uvek ima posla. Njegove slike_arhiva se dopadaju ljudima. Kemal Ramujkić, reklo bi se, živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u skladu sa samim sobom. Ali…'Čini mi se da u poslednje vreme tekuća kritika zaobilazi slikare, pogotovo one čijem pravcu ja pripadam, a to je romantičarsko-poetski realizam. Štaviše, imam utisak da ih slika kao likovno delo ne zanima, što se za zapad gde sam nedavno bio, nikako ne bi moglo reći'.
Zbog čega misliste da se kritičari većinom ne bave slikom?
- Ispalo je da su oni važniji od nas umetnika. Nedavno sam na Galeriji Kulturnog centra uočio plakat na kome je velikim slovima pisalo ime kritičara, a imena umetnika upadljivo sitnijim. Ne mogu da se pomirim s tim, jer svi znamo prvo nastaje umetničko delo, a potom kritika. Štaviše, kritičari sebe stavljaju u poziciju kreatora. Iako sam veoma miroljubiv, tada mi je došlo da ujedam! Šta na vašim slikama zapravo privlači publiku?
- Idilična slika sveta, bogatstvo imaginacije, ili napušteni odnosno zaboravljeni raj. Ono što svetu nedostaje - malo sreće. I kakav je vaš raj na zemlji?
- Poreklom sam iz Crne Gore. Tamo sam upio miris mora i stekao prva znanja o slikarstvu u Umetničkoj školi koju su osnovali Petar Lubarda i Milo Milunović, a gde su predavali Luka Berberović, Voja Stanić, Bata Pravilović, gde su učili i Dado Đurić i Uroš Tošković. Razvijajući se na njihovoj tradiciji, otkrio sam svetlost, pejzaž, ukratko šta je to slika. A i Herceg Novi je imao izraženu građansku kulturu koja me je priljubila uza se kada sam sišao odozgo, iz Podgorice. Zaljubljen sam i dan danas u Kraljičinu plažu, u čemprese koji svojom savršenom vertikalom simbolizuju dostojanstvo, Nike, boginju pobede, preselio sam u svoj vrt, Apolona stavio da zrači skladom i lepotom. Često odlazite na more?
- Ne mogu bez osećaja Mediterana. A kad biste morali imati pasoš da uđete u Crnu Goru?
- Pristao bih na bilo koje rešenje samo da bude mira. Podela je besmislena, jer mi smo isti narod. Imate li utisak da je podela nametnuta?
- Gledajući ipak sa strane, jer nisam političar, sve mi ukazuje da je reč o igrama od kojih ne vidim koristi za opšte dobro. U četrnaestoj sam otišao od kuće, sam se snalazio i stvorio unutrašnji mir koji više ništa ne može do te mere da poremeti da bih 'talasao'. Možda sam se u toj borbi za slikarstvo i opstanak i potrošio, te nisam sklon akcijama, već pre razmišljanju. Nikad niste zažalili što se slikar?
- Ne samo da nisam zažalio, već i pomažem mladim ljudima da to postanu. Moja starija kćerka, Vahida, takođe je slikarka, a i mlađa, vidim, ide tim putem. Kad bih ponovo mogao da biram, isto bih izabrao. Šta to pruža slikarstvo što druge profesije ne mogu?
- Pre svega slikar je sam svoj gazda. Ako ozbiljno shvata svoj poziv, ako je disciplinovan, uz naravno talenat i znanje, borba za svoje mesto u svetu je neminovna, ali ostvariva. Da li mislite da država i dalje treba da ispomaže umetnike?
- Ne. To su ostaci komunističkog sistema. Rizik koji danas podrazumeva biti slikar je odluka pojedinca. Više umetnici ne mogu od države očekivati ni da im uplaćuje radni staž zato što su umetnici, niti da im dodeljuje ateljee. Istina, budući da sam startovao u onom vremenu, ja sam sve to dobio, ali to je samo ona humanija strana bivšeg režima. Kad bi po vašem mišljenju umetnik trebalo da ima beneficije u društvu?
- Onda kad se dokaže svojim radom, a ne samim tim što diplomira. I nagradama?
- One su obezvređene samim tim što ih ima mnogo, i, na žalost, poništile su i lik i delo onoga čije ime nose. Nikad niste pomislili da odete odavde?
- Da se odvojim od Ade - nikad. Nije da nisam mogao, ali tu sam našao svoje sklonište. Kao da živim na svom pustom ostrvu. Svim bićem sam u slici. Posećujete li ovdašnje muzeje?
- U našem Muzeju savremene umetnosti nisam odavno bio. I ne zanima me. Nema slikarstva. I velika je nepravda učinjena prema našim majstorima. Rekao bih da je zločin ne moći videti Lubardu, Srbinovića, Milunovića, Aralicu, Dobrovića… To naše smeće koje se sad tamo izlaže, može biti bilo gde, ali u jednom muzeju - nikako. Za mene je to kulturni zločin. Sa kojim posledicama?
- To što za mene konceptualna umetnost ne može biti umetnost, ne znači da bih je dekretom ukinuo. Taman posla. Ko voli nek izvoli, ali ne u jednom muzeju. Za mene je srča - srča, pa makar je umetnik u muzej doneo kao svoj objekt. Što jednom lepo reče Vojo Stanić: 'Vidim smeće u galeriji i smeće ispred nje, pa ne znam gde papirić da bacim'. Kao što ne mislim ni da je umetnost žvrljanje po fasadama, tzv. grafiti. Afirmisanje grafita, što je nedavno jedan mlad istoričar umetnosti učinio, za mene je anticivilizacijski čin prema okruženju, a ne promotivni kulturni sadržaj Beograda. Takav vid izražavanja postoji i u drugim svetskim gradovima, zašto onda ne bi i kod nas?
- Zato što je vid asocijalnog ponašanja i nema veze sa prosperitetom. Unesimo malo više kritičnosti u svoj život, a samim tim i prema onome što dolazi spolja. Stiče se utisak da sve manje izlagačkog prostora ima za klasične majstore kojima i vi pripadate?
- To nije utisak, već trend. Na čiju dušu?
- Na savest dušebrižnika novog režima koji vode politiku pogubnu za slikare od tradicije. Stavimo prst na čelo: kako to da je na izložbi Željka Đurovića stalno bilo publike, a na predstavljanju nekog konceptualiste samo njegovi prijatelji i promoteri. Publika je željna slike_arhiva, ma koliko je upravitelji negirali. Milena Marjanović
