Izvor: Politika, 23.Mar.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država mora da forsira prioritetne grane
Usredsredili smo se samo na kontrolu cena i na monetarne mere, a nismo vodili računa o industrijskoj proizvodnji
Reindustrijalizacijom treba obezbediti konkurentnost ekonomije, što se postiže ulaskom u potpuno nove tehnologije. To nije moguće za kratko vreme. Prema profesoru Petru Petroviću, sa Mašinskog fakulteta, za podizanje tehnološkog nivoa zemlje potrebno je bar 20 godina.
Tehnologija u svetu u ovom trenutku ima četiri najvažnija izazova na koje mora da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odgovori. Prvi izazov je održiva energija, što znači da je treba imati dovoljno (ne samo fosilne) za sopstvene potrebe. Druga velika tehnološka dilema je integralni transport – takođe ga treba obezbediti. Treći problem je sigurna hrana, i četvrti su ekonomske posledice starenja stanovništva, koje nameću niz specifičnih aktivnosti država.
EU rešava ova četiri tehnološka izazova sa 36 tehnoloških platformi, u raznim oblastima privrede. Između ostalog i zbog ovog tehnološkog vezivanja za Evropu, Srbija treba da se integriše u EU. Tada će mladi raditi na univerzitetima čiji su programi komplementarni onima na evropskim univerzitetima, istraživačke laboratorije u privredi i naučni instituti takođe će raditi prema programima koji su u toku s onim što se dešava u razvijenom svetu. I onda će kao rezultat tih istraživanja i celokupnih napora društva biti ostvaren tehnološki napredak koji je neophodan našoj industriji. To je ujedno i važan korak u pravcu reindustrijalizacije. I zbog toga je ovaj proces u direktnoj vezi s našim pregovorima o ulasku u Evropsku uniju.
Istovremeno, po ugledu na države koje i danas beleže relativno visoke stope rasta (zemlje BRIKS-a, Južna Koreja, Turska, Vijetnam itd.), mi se moramo okretati konceptu takozvanih industrijskih politika, kad država posebnim merama forsira svoje prioritetne grane. U našem slučaju, to su u prvoj fazi: energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, infrastruktura i saobraćajna logistika, da bi se kasnije, u zavisnosti od mogućnosti, forsirale i druge grane.
Na pitanje kako doći do stvarnih investitora zainteresovanih za učešće u procesima reindustrijalizacije rekao bih da se značaj stranih investitora u svetu promenio. Nekad su to bili privatnici, a sada su to fondovi nacionalnog bogatstva država koje imaju viškove deviza – sa Bliskog istoka, iz Kine... Države sa Bliskog istoka su najviše zainteresovane za ulaganja u poljoprivredu i prehrambenu industriju, Kina u energetiku, a naša srećna okolnost je da su ovi resursi u velikoj meri u rukama države.
Zato Srbija ne bi morala da se zadužuje i uzima kredite da bi podigla nivo proizvodnje u pomenutim privrednim granama već bi mogla odmah da ide na zajednička ulaganja. Ja bih predložio –do 50 odsto.
Insistiranje na reindustrijalizaciji deo je šire ekonomske doktrine koja naglašava značaj industrijskih politika u odnosu na makroekonomske politike, odnosno monetarnu i fiskalnu politiku. S druge strane, suština neoliberalne platforme je u tome da se obezbedi makroekonomska stabilnost koja se svodi na kontrolu potrošačkih cena i na monetarne mere kojima se smanjuje inflacija. Pa kad je tražnja velika, smanjuje se novčana masa i povećavaju kamate, a kad je tražnja mala povećava se novčana masa i snižavaju kamate. To je politika koja je primenjivana u najrazvijenijim ekonomijama (SAD, EU), ali tragedija je u tome što je primenjivana i u Srbiji. I mi smo se usredsredili samo na kontrolu cena i rešavali smo probleme monetarnim merama, a nismo vodili računa o industrijskoj proizvodnji koja je 2000. godine dostizala 45–50 odsto one iz 1990.
Nasuprot tome, poznat je primer Južne Koreje koja je šezdesetih godina prošlog veka imala komparativnu prednost jedino u proizvodnji pirinča, ali je krenula industrijskim politikama u proizvodnju čelika, automobila, u potrošačku elektroniku... Pomoću državnog sektora i regulative od značaja za privatni sektor, Koreja je razvila ove industrije, ne prepuštajući ih samo takozvanoj nevidljivoj ruci tržišta. Da se oslanjala samo na nevidljivu ruku tržišta verujem da bi ova zemlja i danas bila poznata jedino po proizvodnji pirinča.
Što se nas tiče, mogu da kažem da je Nacionalni savet za privredni oporavak nedavno formirao grupu za reindustrijalizaciju. Član sam ove grupe čiju orijentaciju, kad je reč o reindustrijalizaciji, znam, a nadam se da će to biti i orijentacija vlade, i da ćemo na sistematičan način pristupiti problemu našeg višedecenijskog zaostajanja. Da bismo problem rešavali moraćemo, i pametno i naporno, da radimo godinama.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogrady
Dragan Đuričin
objavljeno: 23.02.2013.
