Izvor: Politika, 05.Avg.2010, 01:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država koja (od)umire
Ako nema ljudi koji će da žive u nekoj zemlji, ona samim tim prestaje da bude država
Srbija je zaista zemlja sa mnogo problema. Svakodnevno nas bombarduju vestima o ekonomskoj krizi, slabo stojimo sa saveznicima, Seka još nije odlučila kad će da se venča, a evo i Zvezda će izgleda opet da ostane bez Lige Evrope.
Šalu na stranu, zaista su retki sektori u kojima društvo i država nečim mogu da se pohvale. Među narodom se širi apatija, a čini se da jaz između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njega i političke kaste koja odlučuje o njegovoj sudbini i usmerava tokove i trendove nikada nije bio veći. Usled gomile svakodnevnih briga, informacija i udara koji zahtevaju trenutno reagovanje, postaje teško okrenuti se ka dugoročnim, suštinskim problemima. Najvažniji od njih svakako jeste demografsko propadanje.
Stanovništvo, poznato je, spada u jedan od osnovnih faktora postojanja i definisanja države. Sva ostala pitanja imaju svoj smisao samo ako se odnose na narod koji živi na jednom prostoru. Ako nema ljudi koji će da žive u nekoj zemlji, ona samim tim prestaje da bude država.
Stanovništvo je jednoj državi neophodno za nekoliko osnovnih funkcija: kao radna snaga, dakle oni koji stvaraju, proizvode i obezbeđuju hranu, materijalna i duhovna dobra i time pune budžet; kao reproduktivna snaga, dakle oni koji rađaju decu i tako obezbeđuju budućnost; i konačno kao potencijalni ratnici, oni koji svojom brojnošću i spremnošću odvraćaju potencijalne agresore od ugrožavanja zemlje.
Kod nas su nedavno objavljeni zvanični podaci o demografskim trendovima. Oni su katastrofalni. Godišnje se rađa oko 70.000 dece, a umire oko 105.000 ljudi. Ako se ovoj razlici od 35.000 doda i nepoznat broj ekonomskih imigranata (ne postoje zvanični podaci, ali upućeni kažu da se ovaj trend nije smanjio u protekloj deceniji) dolazimo do podatka da Srbija za deset godina ostaje bez pola miliona stanovnika. Prosečna starost je prešla 40 godina, što će reći da bi u potencijalnoj vojnoj odbrani zemlje dominirali trećepozivci.
Posledice ovakvih trendova ugrožavaju bezbednost zemlje i time što se južni i istočni krajevi nemilice prazne. Posebno su na udaru sela koja bukvalno izumiru. Značajna je i činjenica da većinsko stanovništvo učestvuje u broju rođenih sa svega 50 odsto, što vodi rapidnoj izmeni demografske strukture. Po pravilu, to uvek izaziva i političku nestabilnost. U tom pravcu će voditi i činjenica da će Srbija vrlo skoro morati da počne da uvozi radnu snagu (već sada za sezonske poslove nedostaje oko 25.000 ljudi). Dakle, ovu zemlju domicilno stanovništvo uskoro neće moći ni da ekonomski održava, ni da demografski obnavlja, niti da je brani u eventualnim sukobima.
Još veći problem od samih činjenica predstavlja, čini se, način na koji vladajuća elita definiše uzroke i vidi rešenja za ovaj problem. Suština njihovog objašnjenja svodi se na činjenicu da smo siromašna zemlja, da nedostaje novca, i da moramo više da ulažemo u preventivu zdravlja, veštačku oplodnju, izgradnju dečjih igrališta, parkova itd. Sve ovo potpuno promašuje problem. Suština problema je samoubilački, dekadentni i degenerativni sistem vrednosti koji je ovde zacario u poslednjih trideset–četrdeset godina.
Popis iz 1971. poslednji je na kome je zabeležen demografski rast. Već 1981. je donela stagnaciju i opadanje. Dakle „vesele sedamdesete“ sa ogromnim porastom životnog standarda, širenjem zapadne hedonističke popularne kulture, promocijom neproduktivne, devijantne seksualnosti svih oblika, i liberalizacijom politike abortusa, kao i sa daljom stimulacijom preseljavanja stanovništva iz sela u grad, predstavljaju početak demografskog pada u ovoj zemlji. Sve ostalo je samo ubrzavanje tada započetih trendova, a suština je potpuno izmenjena percepcija mladog čoveka o tome šta je smisao života i kojim ciljevima teži. Njegov sistem vrednosti danas određuju televizijske serije i revijalna štampa, odnosno posvećenost karijeri i zaradi po svaku cenu. Stoga ne iznenađuje što je u anketi rađenoj pre nekoliko godina čak četvrtina studentkinja novosadskog univerziteta izjavila da sebe uopšte ne vidi kao majku.
Detaljan pregled svetskih trendova u ovoj oblasti neumoljivo pokazuje da je ključna determinanta demografskih kretanja prisustvo ili odsustvo tradicionalne religije u javnom životu. Tamo gde ona definiše moral, sistem vrednosti i poželjne ciljeve, postoji rast – u Iranu se za poslednjih trideset godina stanovništvo dupliralo uprkos ratu. Tamo gde je religija decenijama istiskivana, zacario je dekadentni hedonizam i tu je poput zapadne Evrope očigledan demografski sunovrat.
S obzirom na to da elita kod nas nastavlja da promoviše hedonistički i materijalistički sistem vrednosti, da donosi zakonodavstvo koje podriva tradicionalnu porodicu, da promoviše gej parade i slično, neumitno je da će se trendovi demografskog pada nastaviti. Od komunističke ideje o državi koja odumire, stigli smo do zemlje koja bukvalno umire.
viši naučni saradnik Instituta za evropske studije
Miša Đurković
objavljeno: 05/08/2010
