Izvor: Blic, 14.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Druže Tito, zašto vi ne volite džez?
Druže Tito, zašto vi ne volite džez?
Ono najdragocenije što ostaje iza svake karijere jesu susreti, a dirigent i kompozitor Vojislav - Bubiša Simić imao ih je sa raznim ljudima, državnicima, političarima, umetnicima, običnim svetom. Mnoge od njih je Simić opisao u upravo objavljenoj knjizi 'Susreti i sećanja' ('Narodna knjiga') - hronici gradskog života predratne Srbije. To štivo je i svedočanstvo o jednom vremenu, od tridesetih godina 20. veka, sa akcentom na zatomljene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << događaje iz vremena okupacije i odmah posle nje, do danas.
Simić je rekonstruisao događaje iz društvenog i ličnog života, želevši da još jednom kaže istinu o savezničkom bombardovanju 1944. godine, o hajci komunista na mnoge nevine ljude po završetku rata, čega ni sam nije bio pošteđen... Ipak, Bubiša, kako ga je prozvala majka dok je bio dete, imao je sreće; prkosan, ali i diplomata, nije se ni sam dao. Svirao je džez i u toku rata i posle nega, iako su i Nemci i komunisti bili protiv te muzike.
Na Muzičku akademiju su ga primili bez završene srednje muzičke škole. Prethodno je već svirao po igrankama i radio na radiju, gde je 1953. godine preuzeo džez orkestar. Uporedo je stvarao i simfonijsku muziku, dirigovao je i drugim orkestarskim ansamblima, bio je redovan gost dirigent Pozorišta na Terazijama. Još 1950. godine počeo je da piše scensku muziku. Voki Kostić i on utemeljili su mjuzikl u našoj sredini. Sa Horom seniora KUD 'Branko Krsmanović' spremio je 1951. godine prvo izvođenje Mocartovog 'Rekvijema', da bi krajem osamdesetih godina počeo da stvara muziku za hor. Beogradski Big bend pod njegovim vođstvom prvi je evropski bend koji je 1962. godine predstavio čuveni američki kritičar Vilis Kanover u svojoj emisiji.
Knjiga 'Susreti i sećanja' zapis je o kalemegdanskim 'Zvezdanim noćima' 1946-1947. godine, uz zvuke Bubišinog orkestra, o tome kako je pustio tonski zapis dečjeg hora umesto kompozicije 'Staljingrad', kako je Titu lukavo postavio pitanje: 'Da li je tačno da vi ne volite džez?' na šta je Broz odgovorio: 'Ne, volim ga, a naročito onaj izvorni.' Slavni Djuk Elington je, posle koncerta 1970. godine, odleteo iz Beograda, i dalje misleći da ga je u našoj prestonici dočekao aerodromski orkestar, što je bilo Bubišino maslo.
Muzički ste bili aktivni još u toku okupacije...
- Svirao sam, za svoj groš, klavir, znao sam dobro da sviram i gitaru, i onda je došla 1942. godina, a ja svršeni maturant, i kao takav savršen plen za specijalnu policiju. Sa svojom družinom sam otišao u radio, gde smo počeli da sviramo 1943. godine, i tu sam dobio i legitimaciju kao da sam zaposlen, a u stvari, svirao sam godišnje u pet-šest emisija. Interpretirali smo američke stvari, koje smo krstili srpskim imenima, i domaće kompozicije. Inače, u to vreme izvođene su i operske predstave, bilo je i simfonijskih koncerata u gradu, i upravo tada je dosta domaće muzike komponovano, a naši pevači su pevali isključivo na srpskom jeziku. Naravno, kad su partizani ušli u Beograd, brže-bolje sam iscepao onu legitimaciju. Osim ljubavi prema džezu, šta je još bilo presudno da se posvetite toj vrsti muzike?
- Posle završene Akademije, jedina šansa nam je bila da budemo pomoćnici čuvenih dirigenata, da se angažujemo u amaterskim društvima, ili da čekamo angažman u simfonijskom orkestru, što je za nas mlade, ovde, bila misaona imenica. Kada sam video da mi preostaje da budem profesor u nekoj školi na periferiji, ili da dirigujem horom tramvajdžija, rešio sam da je bolje da budem dirigent džez orkestra. Društvo je bilo sjajno. Divni su i ovi momci, sada, redovno me zovu i rado s njima nastupam, a to naše staro društvo činili su čuveni Edvard Sađil, Vlada Vitas, Zoran Jovanović Nafta, legendarni bubnjar Rade Milivojević, saksofonista Mačor, trombonista Milan Kontić... Zatim, čuvena trojka koja je otišla u inostranstvo: Bora Popović, Mile Parlić i Duško Gojković, sve su to bili članovi Big benda. Prilikom naših turneja, najpre na Istoku, a onda i na Zapadu, zabavljali smo se i obilazili sve ono što vredi videti. U knjizi nema epizode o velikom uspehu u Francuskoj...
- Učestvovali smo na Prvom evropskom džez festivalu u Žuan le Penu, 1960. godine, za koji sam napisao kompoziciju 'Pozdrav Kauntu Bejziju'. Došli smo kao autsajderi, sirotinja, a tamo - strašan noćni život. Tada sam prvi put video švedski sto i, jedva se zaustavismo... Kada smo u finalu dobili prvu nagradu u kategoriji big bendova, nismo mogli da verujemo. Prilikom predaje nagrade, direktor festivala je iz svog džepa izvukao 100.000 francuskih franaka i pružio mi ih, na šta sam odgovorio: 'Izvinite, ali ja to ne smem da primim. Moram da pozovem dvojicu iz orkestra da budu prisutni.' Kad oni dođoše, upitah začuđenog direktora festivala: 'Gde da potpišem? 'Nama je, međutim, i pored poziva da sviramo, nedostajala dozvola za nastup - iz Beograda. Ljubica Jelisavac
