Izvor: Politika, 29.Jun.2013, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dril nije privatna stvar
To skrivanje istine može da bude čak i dokaz njihove obostrane vere da se „tako nešto više neće ponoviti“
Statistika u Srbiji u proseku beleži oko 140 ubistava godišnje, od toga je oko 40 ubijenih žena. Za razliku od muškaraca, žene su većinom žrtve porodičnog ili takozvanog partnerskog nasilja i u tome je dodatna tragedija ovih nesreća. Za razliku od muških žrtava, one su pre ubistva dugo bile izložene nasilju, dok hiljade drugih žena i danas takođe trpe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razna šikaniranja. Zato je broj ubijenih žena samo vrh ledenog brega iza kojeg se krije mnoštvo slučajeva višegodišnjeg ponižavajućeg života. Iza tog vidljivog vrha krije se i preovlađujući model muške dominacije u ovom, ali i drugim društvima. Model je prepoznatljiv naročito u nerazvijenim sredinama, među ekonomski zavisnim i manje obrazovanim ženama, a on uključuje u sebe i njihovu obavezu da trpe nasilje i da ne traže pomoć i zaštitu od drugih.
Iz takvih situacija u ekstremnim slučajevima rađa se femicid, pa se smisao reagovanja Autonomnog ženskog centra, čije su aktivistkinje objavile nekoliko priloga u ,,Politikinoj“ seriji, uglavnom svodi na to da društvo ne može ove nezakonitosti smatrati bilo čijom privatnom stvari. Mada nasilnik a i žrtva kod nas nastoje da nasilje između njihova četiri zida ima baš takav tretman. Simpatično je zato bilo zapažanje profesora Momčila B. Đorđevića o tome kako se lekari suočavaju s navikom naših bračnih parova da nasilje jačeg nad slabijom bude samo njihova privatna stvar: oboje pričaju istu izmišljenu priču otkud ženi masnice po telu (ili ispod oka), što znači da je i žrtva u tom odnosu spremna da prašta snažnijem partneru. To skrivanje istine može da bude čak i dokaz njihove obostrane vere da se „tako nešto više neće ponoviti“. Ali problem je u tome što se nasilništvo minimizuje i kad je hronično. Minimizuju ga i žrtva, i članovi porodice, i rodbina, a pogotovo komšije i ostali „kojih se to ne tiče“. Žena biva prebijena i kao da svi, uključujući i nju, smatraju da se s tim zlom mora živeti.
Na osnovu onoga što su navele autorke priloga u našoj seriji, utisak je da tom žmurenju pred partnersko-porodičnim nasiljem doprinose i policija i centri za socijalni rad kao ustanove koje su obavezne da mu se suprotstave. Ovaj utisak naročito se nameće iz istraživanja Marije Lukić koja je utvrdila da je na osnovu odgovora iz upitnika o 23 ubistva žena u 2011. godini policija samo u četiri slučaja imala evidenciju o prethodnom nasilju koje se dogodilo u porodici, dok je u 19 slučajeva čin ubistva žena bio prvi (!) podatak o nekom problemu u toj porodici. Isto tako, od 19 dobijenih odgovora iz centara za socijalni rad koji se odnose na ubistva žena, samo u šest slučajeva se navodi da je porodica, zbog nasilja, bila u njihovim evidencijama. Što sve skupa nameće utisak da su žene – žrtve partnersko-porodičnog drila prepuštene same sebi i sopstvenim moćima trpljenja. Doduše, za ekstremne slučajeve postoje „sigurne kuće“, ali samo kao trenutno stambeno sklonište.
Serija je, dakle, pokazala da policija i centri za socijalni rad, ali i sudovi i nevladin sektor itd. moraju pojačati svoje aktivnosti na zaštiti ovih žena, a u samoj javnosti trebalo bi raditi na stvaranju društvene klime da ovo porodično zlo nije ničija privatna stvar nego kao i svako drugo nasilje koje ponekad viđamo na ulici.
S tim što i ovde treba biti realan u proceni masovnosti ove pojave. Jer, nije dobro, istine radi, stvarati utisak da živimo u zemlji sveopšteg i svuda prisutnog nasilja i da žene ovde često izlaze na ulicu s masnicom ispod oka.
Imamo, na kraju, i jednu obavezu da navedemo da je tekst Marije Lukić, objavljen u ovoj seriji, u stvari deo izveštaja koji je gđa Lukić pripremila za prvi izveštaj Nezavisne opservatorije za praćenje nasilja nad ženama.
Od ponedeljka nova serija: Koliko društvo pomaže zatvorenicima da ne budu zatvorenici povratnici
Branislav Radivojša
objavljeno: 29.06.2013.
