Izvor: Politika, 28.Dec.2012, 21:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doviđenja
Kako se i ova godina polako privodi kraju, tako se polako odbrojavaju moji poslednji dani kao građanina Srbije, Jugoslavije, ili kako se već zove trenutna adresa našeg solitera. Već dugo godina se spremam na ovaj potez, tako da odlaganje više nema smisla.
Uz čašu dobrog viskija palim poslednju cigaretu, i posmatrajući hladnu kišu kako pada na krov susedne zgrade mislim o tome kako moja deca neće imati isto državljanstvo kao moji roditelji. I verovatno neće pričati srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zato što najverovatnije ni moja buduća supruga neće.
Nemojte ovo shvatiti kao izraz nepoštovanja prema Srbiji i srpskom rodu, ja samo mirno posmatram trenutne trendove mog života i koristim ih kao indikatore kuda moj život dalje ide. A život, bez obzira šta mi uradili, ide dalje a mi možemo samo da se potrudimo da bi bili u mogućnosti da uberemo nešto malo sreće dok smo još uvek tu.
Vraćajući se na moju promenu državljanstva, ne radim to iz nekih ideoloških razloga, čisto monetarnih, tako da neću da vam solim pamet i da vam prodajem bajke o divnom Zapadu-Severu-Istoku. Ne postoji. Tu si gde si, snađi se, lakše je upaliti sveću nego proklinjati mrak. Lično ne smatram da smo mi definisani našim državljanstvom. Nema te knjige koji možemo izvaditi iz džepa da nam istinito kaže: “Svi Srbi/Hrvati/Marsovci imaju sledeće osobine...“
Postoje ljudi koje poznajete i koje ne poznajete, tako da u svakodnevnom životu ne možemo da maltretiramo ljude stereotipima. Ali ipak uvek postoji ta etiketa koju mi sami stavljamo na sebe, i neko možda zna i zašto, ali ne i ja. Ta etiketa na kojoj piše: “Srb“/“Francuz“/“Rus“. To je deo naše ličnosti, odgovor na pitanje: “Odakle si?“, izvor ponosa ili stida, kako kome.
Ali ovo nije priča o tim ljudima. Ovo reči su jednostavno tu da bih ja vama, dragi čitaoci, mogao da opišem kako je čudan osećaj odreći se zemlje koja vas je oblikovala, samo zbog toga što vas njen pasoš sprečava da ostvarite svoje snove. Mesta koje je kolevka mojih najlepših sećanja, svih prvih svesnih koraka u život, i izvor mojih najvećih poraza.
Na livadama visoke zelene trave sam igrao fudbal sa drugovima koje više ne znam. Pod svetlima grada sam se vraćao kući iz škole gde sam upoznao moju prvu ljubav, prelepu devojku crne kose i zelenih očiju koja me neočekivano oborila kao grom iz vedra neba, ali moraće bolji pisci nego ja da pišu o njoj da se ne bi Bog uvredio lošem opisu njegovog majstorstva. Tokom toplog leta sam pod hladom starog bora prvi put poljubio devojku. U rano proleće sam vikendima bežao na Dunav sa ocem na pecanje, i u bezbožne sate jutra su nas videli samo pekari, trska i komarci ko rode! U kasne jesenje dane sam se, inspirisan mojom majkom, zavlačio u gradsku biblioteku i gubio se u delima Dostojevskog, Nušića, Štajnbeka i svih ostalih dok me je pratila muzika Balaševića i Betovena. Tu je rođena moja druga velika ljubav, u vreme kada je ona prva shvatila da je ona previše kul za mene i da sam jedan sasvim prosečan dripac. Neka, i bolje je, nju nikada ne bih volio koliko sam volio fudbal, pecanje i knjige.
Ali svemu tome je jednog dana došao kraj, i mi smo kao i drugi pošli stomakom za hlebom u daleki, beli svet. I sve to vreme provedeno u svetovima koji su drugi stvorili, i koji sam ja krojio u svojoj mašti, me je spasilo zato što sam razumeo te čudne strance koji ne znaju šta je pravo leto. Shvatio sam da sam istinski stranac, i da što duže vremena provedem ovde da ću isto tako postati stranac tamo kod kuće. Odrastao sam, povremeno se vraćao kući, sve dok to više nije bila moja kuća. Sada su tamo neki novi klinci, i to više nisu iste ulice i isti borovi pod kojima sam je poljubio. I ona se više ne seća mene, ali ja se još uvek sećam kako su njene usne bile nežne i hladne tog dalekog leta. I oprostio sam se po prvi put od prijatelja govoreći im da ćemo se videti još, ali za sada nek se zapeva još jednom i neka nam sipaju još vina, jer treba da se slavi.
Otišao sam na fakultet u još daljem inostranstvu. Tamo sam sreo treću ljubav koja nije mogla da pravilno izgovori moje ime i koju je to jako nerviralo. Voleo sam je samo onako kako me je Aleksa Šantić naučio da treba da se voli. I dugo sam je tešio kada me je napustila da bi pratila neke svoje snove, dugo sam joj govorio da nije ona kriva i da ja nisam vredan njenih snova, ja sam samo jedan prosečan dripac sa Balkana kojeg njen stari ne voli.
Na aerodromu, dok sam gledao kako patetično pokušava da izgovori moje pravo ime dok su nam suze navirale, rekao sam joj zbogom, poželeo sam joj sve najbolje, i obećao joj da ću je pamtiti čak i kada ona mene zaboravi. Poljubio sam je poslednji put a njene usne nikad više nisu izgovorile moje ime osim u mojim snovima kada me zove iz magle.
Zato sada, na kraju, moram da kažem hvala, jer su te godine provedene u Srbiji stvorile čelik u meni koji sam ja kasnije oblikovao u muškarca koji me gleda sa one strane ogledala. I sada se od Srbije, barem legalno, moram oprostiti. Videće ona mene opet, nije ovo doviđenja zauvek, ali zato moja draga buduća deco, vi verovatno nećete znati čari te zemlje kako je ja znam.
Moje reči neće moći da vam objasne taj izraz na licu vašeg dede kada se spomene Dunav, niti ćete ikada razumeti zašto vaša baka sanja o Jadranu. Nećete imati priliku da nekome opsujete boga iz radosti što ga vidite, niti će vas pesme tamburaša u dušu dirnuti. Vi nikada nećete shvatiti da su burek i jogurt na velikom odmoru bolji nego bilo šta što je ikada izašlo iz Francuske, i da se vino iz vinograda vašeg pradede uvek čuva a nikada ne pije - jer ako ga popijemo gde onda još da nađemo? Možda za vaše svadbe dobijete po čašicu, ako budete dobri.
I vaša draga majka nikada neće znati da su duboko u mom srcu zakopane sve moje stare ljubavi i da ih čuvam pod kamenom visokim kao Zlatibor. Ona nikada neće razumeti koliko je volim, jer je moje srce kao njiva vojvođanska, ne vidiš joj granice.
Vaša majka i vi ste mi podarili ono od čega sam se davno oprostio, a to je moj dom. I zato sada, barem privremeno, kažem- doviđenja.
Aljoša Šarčević, Škotska
.............
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 28.12.2012.
