Izvor: Politika, 13.Jun.2014, 16:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktorat i druge priče
Najnovije afere u Srbiji zbog toga mogu biti i znak, da je „medeni mesec” u odnosima aktuelne srpske vlade i Zapada prošao
Poslednjih desetak dana uspavanu srpsku političku javnost razbudilo je nekoliko neočekivanih afera koje su otvorile različita pitanja, ali će po svemu sudeći imati slične posledice. Prvu je izazvalo pismo grupe mladih srpskih naučnika u Velikoj Britaniji koji sumnjaju da je doktorat funkcionera Vlade Srbije, odbranjen na vodećem privatnom univerzitetu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zapravo plagijat. Drugu aferu su izazvale primedbe beogradske misije Oebsa na cenzuru u Srbiji koje su naišle na oštru reakciju vlade i premijera i žučnu polemiku u koju su se uključili ambasadori SAD i EU u Srbiji. Otvorena polemika diplomata s vladom, sama po sebi, govori da se događa nešto neobično u odnosima između Srbije i ovih zemalja. I dok prva afera može, ali i ne mora, imati veze sa spoljnom politikom, druga upozorava da će Srbiji biti potrebno mnogo veštine i sreće da bi izbegla da je splet unutrašnjih i spoljnih okolnosti ne uvuče u ozbiljne probleme.
Da pođemo od prve. Ne ulazeći u raspravu koju je izazvala u parlamentu i u javnosti, afera „doktorat” ima najmanje dve posledice. Prve su političke, jer je njen predmet ministar u vladi i najbliži saradnik njenog predsednika, a slične afere u Nemačkoj i Mađarskoj su nedavno izazvale i smene na vrhu tih zemalja. Drugo, iz onoga što se moglo pročitati u novinama i videti na internetu, ni mentor, a izgleda ni univerzitet nisu svoj posao obavili kako treba (studenti često prave propuste ove vrste i na mentoru je da ih dovede do rada podobnog za odbranu).
I tu ćemo ostaviti tu priču zbog toga što je čitav slučaj dobio političke razmere i, ma kako da se završi, ostaviće hipoteku na njegovim učesnicima. Mnogo ozbiljnije posledice može imati spor između predsednika vlade i zapadnih diplomata, jer Srbiju u narednim mesecima očekuju otvaranje prvih poglavlja u pregovorima sa EU, zamršena situacija na Kosovu koja dovodi u pitanje i Briselski sporazum, donatorska konferencija, predsedavanje Oebsom i još mnogo toga.
U tome joj međunarodno okruženje neće ići na ruku. Ako smo, sve do skoro, ukrajinsku krizu posmatrali sa sigurne udaljenosti, njene posledice su u međuvremenu stigle i do nas. Najpre se postavilo pitanje da li će Srbija zauzeti stranu u ovom sporu, što se od nje očekuje kao od kandidata za članstvo u EU, ali ne kao od zemlje čija energetska bezbednost i još mnogo šta zavisi od Rusije. Na početku je izgledalo da će EU imati razumevanja za neutralnost Srbije, ali najnoviji razvoj događaja govori da možda i neće biti tako. Evropska unija i SAD su prinudile Bugarsku da obustavi radove na „Južnom toku” i time su manje pogodile Rusiju (gde mnogi ionako sumnjaju u njegovu isplativost) nego Bugarsku, Srbiju i ostale zemlje koje su računale na ovaj gasovod. Za Srbiju to znači da će ostati bez projekta u koji je uložila mnogo, koji bi zaposlio njenu građevinsku i mašinsku industriju, povećao energetsku bezbednost i doneo prihode od tranzita ruskog prirodnog gasa. Ako se kriza između Rusije i Zapada uskoro ne završi, a verovatno neće, Srbija će morati da razmišlja o alternativama koje imaju i političku i ekonomsku cenu, jer ni jedan evropski projekt gasovoda, pa ni „Južni koridor”, nemaju Srbiju u vidu. Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da će posle ovog poteza SAD pokušati još više da istisnu Rusiju iz Evrope i sa Balkana, a neće imati razumevanja ni za Bugarsku, ali ni za Srbiju i sve one koji misle da bez Rusije nema stabilnosti na Balkanu.
Srpski političari u takvoj situaciji reaguju instinktivno pozivajući se na Titovu politiku za vreme hladnog rata i tradiciju nesvrstavanja, ali gube iz vida da je vreme hladnog rata prošlo, da su današnji sukobi Rusije i Zapada drugačiji od nekadašnjih i da Srbija i zemlje u okruženju nemaju ni veličinu ni snagu Jugoslavije. Stare evropske neutralne zemlje to dobro razumeju pa ni Švedska ni Finska sebe više ne smatraju neutralnim i sve češće se u međunarodnim krizama svrstavaju uz EU i SAD, zbog čega će Srbija sve teže moći da se zaklanja iza neutralne pozicije. Povoljna okolnost za nju je možda to što i neke veće evropske zemlje ne žele da se potpuno svrstavaju u sukobu SAD i Rusije oko Ukrajine strahujući da bi upravo Evropa iz njega mogla izaći kao najveći gubitnik. U Srbiji, ali ne samo u njoj, mnogi veruju da će najsnažnija evropska zemlja – Nemačka odigrati glavnu ulogu u nastojanjima EU da izbegne takvu sudbinu. Nemačka je bila najveći dobitnik kraja hladnog rata, a današnju snagu umnogome duguje bliskim odnosima sa Rusijom, pa bi i u slučaju daljeg zaoštravanja između SAD i Rusije imala mnogo toga da izgubi. Otuda, verovatno, dolazi i jak motiv srpskog premijera da se približavanjem Nemačkoj Srbija svrsta uz EU i izbegne da bude dublje uvučena u sporove na koje ne može imati nikakvog uticaja.
Najnovije afere u Srbiji zbog toga mogu biti i znak, da je „medeni mesec” u odnosima aktuelne srpske vlade i Zapada prošao, i upozorenje da će njeni potezi ubuduće biti pod lupom i sankcionisani isto onako kao što je to bio slučaj sa svim srpskim vladama u ne tako davnoj prošlosti. Ostaje, ipak, pitanje da li su razlog za to odnosi sa Rusijom, Nemačkom ili i s jednom i s drugom.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 13.06.2014.
