Izvor: Politika, 17.Jun.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktor Kun – zaboravljeni srpski dobrotvor
Tragična je sudbina Viktora Kuna, Švajcarca koji je tokom Prvog svetskog rata pomagao Srbima
Od jednog profesora s Medicinskog fakulteta svojevremeno sam čuo i na njega se ljutnuo: „Učini dobro, nadaj se posledicama“. Uverio sam se u to više puta, jer mi se to upravo dešavalo. Ali, nisam i nadalje promenio svoj stav da dobro i samo dobro treba činiti ne samo najbližima, već svima.
Kao učenik gimnazije doznao sam za slavnog Švajcarca, srpskog dobrotvora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i velikog čoveka Arčibalda Rajsa, novinara izveštača sa ratnih područja u Srbiji, koji je svoju veliku ljubav prema Srbima iskazao pridruživši im se u Prvom svetskom ratu, s vojskom i izbegličkim narodom prošao sve njegove golgote, a svoje srce zaveštao Srbiji s molbom da se posle smrti odnese na Kajmakčalan, a telo sahrani u Topčideru. Uvek se potresem kada čitam o tom velikom čoveku, koliku je ljubav podario Srbima i Srbiji, a nije mu se Srbija odužila na odgovarajući način...
Tek kao mlad lekar doznao sam za još jednog Švajcarca, Viktora Kuna – lekara, koji je spasavao hiljade srpskih boraca i stanovnika Srbije u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. A kako mu se Srbija odužila? Zaboravom!
Viktor Kun je rođen 1887. u Ženevi. Njegov otac Emanuel, nemačkog porekla, bio je prijatelj kraljevske porodice Karađorđević. Viktor je pohađao isti koledž s prinčevima Đorđem i Aleksandrom Karađorđević, pa je prijateljstvo obeju porodica nastavljeno, a simpatije za srpski narod produbljivane. Dalje školovanje ih je rastavilo, ali ne i udaljilo. Viktor se okrenuo medicini, uspešno je završio i postao hirurg i specijalista za infektivne bolesti.
A onda mu je stiglo pismo, tada već regenta, Aleksandra Karađorđevića s molbom da dođe u Srbiju i svojim znanjem i umećem pomogne u lečenju obolelih od tifusa i kolere. Bio je Drugi balkanski rat. Viktor se nije premišljao, već se odmah uputio u Srbiju. Odmah se latio posla, menjajući dotadašnje metode lečenja kolere i tifusa, što se ubrzo pokazalo efikasnim, o čemu svedoče podaci da je u Nišu smrtnost od tih bolesti bila smanjena sa 65 odsto na samo dva procenta. Od srpske vlade je dobio najviša odlikovanja, a Vrhovna vojna komanda mu je ponudila vojnu karijeru u sanitetu Srbije.
Doktor Kun se zahvalio na ponudi, ali se vratio u Ženevu i odmah potom oženio se svojom velikom ljubavi, pijanistkinjom Bertom Rasin. Na samom početku Prvog svetskog rata, septembra 1914. dolazi u Srbiju s devet švajcarskih lekara i suprugom Bertom, koju je prethodno osposobio za bolničarku. Iz Valjeva odlazi u Niš i svojski, sa svojom ekipom se angažuje u borbi protiv tifusa, dizenterije, pegavca, a istovremeno operiše i leči ranjenike, i to ne samo srpske, već i zarobljene neprijateljske vojnike. Nažalost, u Nišu mu umiru dva lekara saradnika. Srpska vojska ih je sa svim počastima sahranila na niškom groblju. Za samopregoran rad u lečenju i spasavanju srpskog civilnog i vojnog sastava, Srbija mu je ponudila blistavu karijeru koju je morao da odbije, jer se zdravstveno stanje supruge Berte naglo pogoršalo i morao je da se 1915. vrati u Ženevu. Odatle prikuplja humanitarnu pomoć za borce i civile i ranjenu, gladnu i opustošenu Srbiju, piše optužujuće članke o zverstvima neprijatelja prema civilnom stanovništvu kao svedok svih događaja u ratom zahvaćenoj Srbiji, posebno opisujući zverstva Bugara prema civilnom stanovništvu.
U jesen 1916. uz pomoć Crvenog krsta SAD otvara sanatorijum u Švajcarskoj – planinskom selu Lejzinu isključivo za Srbe obolele od tuberkuloze, teško bolesne i ranjene, zaposlivši istovremeno i srpske lekare koji su zajedno s njegovom medicinskom ekipom izlečili više stotina vojnika sve do pred kraj januara 1919. Tog 29. januara obolelom srpskom vojniku koji se nalazio na lečenju u sanatorijumu dolazi u posetu brat iz Montrea, mentalno oboleo vojnik, dvadesetogodišnji Milosav M. Sledećeg dana, za vreme zajedničkog ručka osoblja sanatorijuma i hospitalizovanih bolesnika, prisutan je i gost Milosav M. Odjednom, u agresivnom nastupu Milosav napušta obed i odlazi u svoju sobu. Doktor Kun je pošao za njim i pokušao da ga smiri. Milosav vadi svoju fotografiju i uzbuđeno se obraća doktoru Kunu: „Evo, pogledajte kakav sam bio!“ Doktor Kun je uzeo pruženu fotografiju i razgledao je, ne očekujući ponovnu reakciju gosta. Milosav je izvadio nož koji je stalno nosio uz sebe i svom snagom ga je zario u grudni koš doktora nanoseći mu smrtonosne povrede od kojih je preminuo posle petočasovne borbe više hirurga za njegov život. Srpska ruka ga je lišila života, tada je imao samo 32 godine. Sahranjen je po želji u rodnom mestu, za šta se potrudila jugoslovenska vlada. U njegovom domu u Ženevi ostala je stara srpska zastava koju je doneo kao uspomenu na zemlju i narod koje je voleo, kojima je u najtežim i prelomnim godinama služio kao dobrovoljac. Srpski konzul u Ženevi Petrović i srpski studenti nosili su kovčeg s posmrtnim ostacima dr Kuna koji je bio prekriven švajcarskom zastavom.
Srpski narod nije se odužio ni jednim belegom doktoru Viktoru Kunu da u Srbiji podigne spomenik ovom velikom i požrtvovanom dobrotvoru, koji se i te kako zalagao za našu slobodu i zaslužio da u Srbiji, našoj i njegovoj, ima posebno mesto. Izostao je i naziv ulice s njegovim imenom, spomen-česma, nema zdravstvene ustanove koja nosi njegovo ime kao sećanje na iskazano milosrđe plemenitog stranca prema srpskom narodu kojem je odano i s nemerljivom ljubavlju služio.
Prof. univerziteta, radiolog i pneumoftiziolog
Branislav Goldner
objavljeno: 17.06.2014.
