Izvor: Politika, 21.Okt.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dogodine u isto vreme
Zbog ekonomske krize poslednjih nekoliko godina nisu dolazili, te je današnji dan za nju nosio posebno uzbuđenje
Došao je i taj dan. Od kada su se pre šesnaest godina iselili u Kanadu, sina, snaju i unuke viđala je jednom godišnje. Obično su ostajali jednu nedelju, a ona je od uspomena na tu sedmicu živela tokom cele godine. Zbog ekonomske krize poslednjih nekoliko godina nisu dolazili, te je današnji dan za nju nosio posebno uzbuđenje.
Na pijacu se tog jutra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uputila oko sedam sati. Sunce se probijalo kroz pukotine nadstrešnica na tezgama praveći kaleidoskopske slike od voća i povrća naslaganog u drvenim gajbicama. Prepoznatljivi žamor ljubopitljivih kupaca i predusretljivih prodavaca zvučao joj je zvonko i poletno, poput kakve muzičke melodije. Čangrljanje točkića na cegerima koji su se kotrljali po trotoaru davalo je stakato ritam ovoj ,,pijačnoj kompoziciji”.
Osećaj težine u nogama nije joj predstavljao prepreku u pravljenju slaloma između tezgi. Decenije iskustva nepogrešivo su je upućivale na mesta gde su se mogli naći: neprskano voće, jedro povrće, sveže kore za gibanicu, najbolji kajmak iz krajeva gde se stoka uzgaja na pašnjacima... Na svim tim tezgama imala je ona svoje ljude od poverenja.
Nije skidala osmeh sa lica a doprinos tome davali su i prodavci koji su dobacivali simpatične komentare na račun njenih priprema za doček porodice iz dijaspore: Kakva domaćica, nema vam ravne! Komšinice, je l’ vi to za doček naših sportista spremate? Ala će to biti gozba, šteta što vam nisam rođak!
Cegeri su se punili a sa vrhova su provirivali listovi orošene zelene salate, razbarušene vezice peršuna, perjanice praziluka, mirisne stabljike bosiljka i grančice ruzmarina... Točkići koji su maločas lako skakutali po pločniku, sada su se sporo vukli kriveći se pod težinom kupljene robe. Na putu do kuće zastajala je mnogo ređe nego ranije i to da bi razmrdala zglobove na prstima ruku. Jedva je čekala da stigne kući, a uzbuđenje od dugo iščekivanog susreta na trenutke joj je oduzimalo dah. Srećom, u zgradi je postojao lift. I ne samo da je postojao, već je i radio.
Rasprostrla je beli stolnjak od damasta preko trpezarijskog stola kako bi na njega postavila tanjire, čaše od kristala, srebrni escajg koji je dobila još na svom venčanju... i poređala sve one đakonije koje je cele nedelje brižljivo spremala. Pihtije i duvan čvarci su bili namenjeni sinu a snajki ajvar koji je bio napravljen od velikih, mesnatih, šiljastih paprika dopremljenih direktno iz Leskovca. Na njega je bila posebno ponosna. Ni džem od šljiva mu nije bio slabiji takmac. Njega je spremila za unuke koji su obožavali da se slade palačinkama. Ma, za svakoga je pripremila ono što je najviše voleo.
Kada je sat na rerni zazvonio iznela je pleh sa nabujalom pogačom čiju je zlatnožutu koricu obasjavala svetlost koja je prolazila kroz kristalno čiste prozore. Pogaču je obmotala suvom krpom kako bi zadržala hrskavost a u rernu stavila pleh sa gibanicom. Na šporetu su se uveliko krčkali: pileća supa sa domaćim rezancima i sarmice od zelja. Pored je stajao tiganj spreman da se na njega bace krmenadle i krompirići sečeni na štapiće, po dečjem ukusu.
Sve vreme je bacala pogled na zidni časovnik. Imala je još sat vremena za sve što je trebalo da uradi. Otišla je da se umije i presvuče. Kosu je začešljala i zavila u punđu.
Supa, sarmice i gibanica su u međuvremenu bile gotove. Srce joj je zadrhtalo kada je sin pozvao telefonom i rekao da je avion sleteo nešto ranije, da su već u taksiju i da do nje stižu za desetak minuta. Kao da joj je nekakav stampedo protutnjao kroz telo. Toliko se bila uzbudila da su joj kolena klecnula. Sela je na šamlicu pored šporeta. Dlanovi su joj bili čas vreli kao ringle, čas hladni kao led iz zamrzivača.
Hodnikom zgrade prolomio se zvuk lifta. Šakama je stegla kuhinjsku krpu i prislonila je na grudi. Žagor iz kabine postajao je sve jasniji. Izašla je iz stana i oslonila se rukom o ragastov. Prvo lice koje se pomolilo iza metalnih vrata bilo joj je nepoznato. I drugo takođe. Ili su možda to... oni?
– Baka, mi smo! – obratio joj se prvi čovek.
– Grand mère, c’est nous, tu ne nous as pas oublié? - izgovorio je drugi, nešto mlađi.
– Ništa te ne razumem sine – rekla je drhtavim glasom.
– Kevo, šta si se presekla, pa to su tvoji dečaci samo su iždžikljali i malo zaboravili naš jezik! Dođi, bre, da te zagrlim! – nasmejao se njen sin iza koga se osmehivala vidno umorna snaja. – Ništa se ne menjaš kevarac! Volim kad tako zakačiš kosu, ista si mi kao kad sam bio klinac! Čekaj, čekaj, šta to miriše? Nisi valjda? Pa jesam ti napisao poruku da ništa ne spremaš jer treba da obiđemo još i njene, a u sedam nam polazi avion za more! Vidi nju molim te šta je sve naspremala! Ma, tačno sam znao! Što ne čitaš poruke, majko moja lepa? Čemu ti služi mobilni? Nemoj to da mi radiš, ionako smo mrtvi umorni od puta, a i jeli smo u avionu! Kako si zamislila majčice da nosimo tegle ajvara i džema kad sam ti rekao da je to zabranjeno? Što nam bre praviš problem? Uostalom, niko od nas se ne hrani više tako nezdravo! Bacaš bez veze tu crkavicu od penzije! ’Ajde, ’ajde, kakve su to sad suze? Nemoj da me sekiraš, nećeš valjda takvu da te pamtimo! Nego imam predlog, pozovi komšiluk večeras pa se lepo provedite. Evo, ovde ću da ti stavim dvesta dolara da ti se nađe, bolje nego da smo ti kupili nešto što ti ne treba. E, daj da se sad ispružimo malo a ti pristavi tursku kafu, baš sam se je uželeo!
Ivana Mihić
objavljeno: 21.10.2011.
