Izvor: Politika, 12.Jul.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dodati život godinama
Terapija velikim brojem različitih lekova nije preporučljiva uopšte, a kod starih posebno
Jedan od najvažnijih uslova za sprovođenje terapijskog postupka u gerijatrijskoj praksi jeste čvrsta rešenost i volja bolesnika da istraje, da ne gubi nadu i samopouzdanje i da najtešnje sarađuje sa terapeutom.
Galen je još na početku nove ere zapisao: „Najuspešnije leči onaj u koga svet ima najviše poverenja.“ Svaki bolesnik uopšte, a bolesnik u starosti posebno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << želi da se izleči sa što manje napora i što manje lekovitih sredstava i da mu se pri tom vrate ranije sposobnosti i uspostavi normalna aktivnost. Takav pozitivan stav se mora podsticati i afirmisati kako bi saradnja u lečenju bila što tešnja. Istrajnost, rešenost da se prihvati lečenje i želja za ozdravljenjem motivišu pozitivne snage u ličnosti obolelog na saradnju sa lekarima, bilo da se lečenje sprovodi kod kuće bilo u bolnici.
U davnoj prošlosti preovladavalo je mišljenje da je starenje samo po sebi hronična, progresivna i neizlečiva bolest. Poznata je Terencijeva izreka: „Senectus ipso morbus est“ ili starost je isto što i bolest. Seneka pri tom dopunjuje: „Senectus insabilis morbus“ – starost je neizlečiva bolest. U to vreme (početak nove ere) ljudski vek nije bio ni blizu dug kao danas, uviđali su se mnogobrojni zdravstveni problemi starih i nisu mogli ostati neopisani od strane učenih ljudi toga doba. Seneka, filozof stoičke škole i učitelj rimskog cara Nerona, dao je dragocen doprinos razumevanju etičkih načela odnosa lekara i bolesnika, tj. načela humanog odnosa prema obolelom i medicinske delatnosti kao veštine.
Danas se smatra da starost nije sama po sebi bolest već jedna od faza u životu čoveka, kao što su i mladost i zrelost, pa otuda naziv treće životno doba. I dok u mladosti i zrelom dobu preovlađuju evolutivni procesi rasta, razvoja i zrenja, u trećem dobu preovlađuju procesi involucije, tj. umanjenja bioloških, funkcionalnih i odbrambenih sposobnosti. Stari predstavljaju biološki vulnerabilnu (ranjivu) grupu stanovništva osetljivu na pokretače bolesti.
Iako starost, kao što je rečeno, nije sama po sebi bolest, postoji uzajamna povezanost između starosti i bolesti. Kao prvo, dominira pojava multimorbidnosti – više bolesti istovremeno sa teškom kliničkom slikom u starosti. Česta je i pojava atipične kliničke slike, gde se bolest ne javlja uobičajenim tokom, što otežava ranu dijagnostiku, a potom i lečenje. Takođe, bolesti u starosti poprimaju hronični tok, što otežava lečenje i oporavak. Na kraju, pojavljuju se bolesti koje se javljaju samo u starosti kao što su Parkinsonova bolest, Hantingtonova i Alchajmerova bolest.
Lečenje starog bolesnika zahteva posebne mere opreza zbog moguće pojave toksičnosti i neželjenih efekata leka. Stara osoba u toku jedne nedelje često poseti više lekara specijalista: kardiologa, reumatologa, neurologa i sl., a svaki od njih propiše dva, tri ili više lekova, što ukupno može da iznosi i 12 do 14 lekova.
Farmakokinetika leka podrazumeva sve ono što se sa lekom događa u organizmu i što organizam čini leku. To je dinamični uzajamni proces koji se odvija od momenta uzimanja leka do njegovog izlučivanja i zavisan je od mnogih faktora kao što su telesna masa, visina, brzina metaboličkih procesa i sl. Sa godinama telesna masa opada pa standardne doze leka mogu da budu u većoj koncentraciji, a neredovno uzimanje obroka ili uzimanje leka bez unosa hrane može da dovede do pojačane efikasnosti leka ili do neutralisanja efekta leka u organizmu. Pri unošenju više lekova istovremeno može doći do interakcije, tako da neki lekovi poništavaju dejstvo drugih ili često dolazi do kumulativnog dejstva lekova, dezorijentisanosti, konfuzije i sl. Sve ovo može da zbuni stare osobe i da oni izostave neki važan lek, a uzmu neki drugi koji je manje značajan u aktuelnoj zdravstvenoj situaciji. Terapija velikim brojem različitih lekova (polipragmazija) nije preporučljiva uopšte, a kod starih posebno. Bilo bi idealno kada bi postojao veći broj gerijatara, odnosno gerontologa koji bi stručno i na najadekvatniji način prišli lečenju starih. Izlaz je u dobro edukovanom porodičnom lekaru koji će proceniti prioritete u izboru nužnih lekova. Savremena gerijatrija teži da starog čoveka učini što duže samostalnim, aktivnim i integrisanim u društvo. Težnja je da se tokom starenja svaka osoba što duže očuva kao čila, radna i samostalna, pa moto američkog udruženja gerontologa „dodati život godinama, a ne godine životu“ poprima puni smisao.
*Lekar specijalista neuropsihijatar, doktor nauka, profesor Univerziteta
Dejan Sumrak
objavljeno: 12/07/2010
