Izvor: Blic, 30.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doći će novi bunt
„U književnom svetu je tako", kaže pesnik Vujica Rešin Tucić za „Blic" u jednoj od sala luksuznog restorana „M" u vršačkom centru „Milenijum", dok kompletna uprava koncerna „Hemofarm" u susednoj sali strpljivo čeka da ovogodišnji dobitnik nagrade „Vasko Popa" završi intervju da bi mogao da počne svečani ručak.
„Kad vas ne priznaju i kad imaju nešto protiv vas, mi pisci smatramo: 'Sad je najjači! Sad je moćan jer je sam, najjači >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je kad je sam, kad su svi protiv njega!’ A kad počnu da stižu nagrade, mi pisci smatramo: 'E, sad je s tobom gotovo, nisi više ekskluzivan pisac, pročitali su te...’ Ja sam rekao u besedi da se pomalo plašim što sam dobio ovu nagradu, ali da ipak pozdravljam žiri koji mi je tu nagradu dao, čak sam rekao da ćemo biti večiti prijatelji" (smeh).
Svečanosti dodele nagrade „Vasko Popa" u Gradskoj kući u Vršcu prisustvovao je i gradonačelnik, a laureatu su nagradu uručili predstavnici darodavca nagrade, Fondacije „Hemofarm". Nije čest slučaj u Srbiji da se poeziji poklanja toliko pažnje, a izuzetak je još upadljiviji jer dobitnik nagrade važi za „nezgodnog" pesnika, sklonog književnom ekscesu i pobuni. Utisak sa svečanosti, međutim, može lako da zavara. Svako od gostiju ko je dobio primerak nagrađene knjige „Gnezdo paranoje" („Kairos", Sremski Karlovci), pri kraju je mogao naći podatak o tiražu knjige: hrabrih 700 primeraka.
Kako su se onda sreli farmaceutski gigant i pesnik koji nije objavljivao 23 godine? Možda odgovor nudi doslovno tumačenje naslova jedne od pesama iz nagrađene zbirke - „Život je posao" (videti okvir). „Ne bih da te plašim, ali i smrt je posao!", rekao je Rešin Tucić kasnije te večeri ćaskajući s kolegom Jakovom Grobarovom. „Šta je onda penzija?" „E, to ti je dobro pitanje."
Zašto niste objavljivali 23 godine?
- Ja sam pesnik egzistencije. U toj egzistenciji ja sam sanjao dosta. Borio sam se za nešto što bi bio svet u kojem se neprestano događaju čuda, u kojem je čovek radostan što oseća da postoji. Vizije takvog sveta davala je ona zemlja u kojoj sam ja živeo, Jugoslavija, sveta u kojem je moguće da čovečanstvo završi sa svojom istorijom nasilja, otimačine, ubijanja, istrebljivanja sopstvene vrste. Smatrao sam, kao mlad čovek, da je moguće da ljudi žive bez nasilja i da je ljubav jedino što treba da bude ljudski san. Međutim, događale su se stvari, negde tamo posle 1980, koje su dale na znanje da će ta naša divna zemlja doživeti nešto što neće biti dobro. I ja sam se, jednostavno, na neki način povukao. Objavljivao sam poneki kritičarski tekst, ali sam ćutao kao pesnik. Kada je posle 1990. počela katastrofa, bilo je nemoguće pevati uz ljudske jauke i svu tu patnju i ja sam bio u stanju hibernacije, kao i svi mi. Voleo bih da bar danas, kad smo sve to prošli, da se stvori jedna elita koja neće dopustiti da se manipuliše čitavom jednom državom i jednim narodom. Ali, plašim da se danas manipuliše, bez obzira na to što nije rat.
Šta tu čovek onda može da uradi? Danas ni rokenrol nije toliko buntovan, a kako stoji stvar s poezijom?
- Jedino što je valjalo ikada od rokenrola je pank. To je bila energija promene društva i čoveka, nekog sna i avanture, nečega što je dodirljivo. Rokenrol je davno postao nešto što je samo trgovačka roba. Recimo, onaj šašavi koncert usred njiva kod Inđije: to je koještarija otići tamo da bi video nešto što možeš lepo da vidiš na snimku, otići da vidiš ljude da bi rekao: „Video sam!", a da oni žure odatle da bi uzeli pare... To ne znači ništa. Rokenrol možete lepo naći u diskotekama, to više uživo nije ništa. A ako se pojave nove grupe i neki sasvim novi ljudi... Daj ti meni današnju muziku, šta je danas dobro, pa da ja mogu kroz dvadeset godina da kažem: „Bio sam na koncertu", kad budu svi hteli da idu na taj koncert... Znači, to je sve trgovina.
A poezija?
- Žao mi je što nisam slikar ili muzičar. U knjizi „Gnezdo paranoje" ja sam uložio najveće napore da najveća metafizička saznanja izložim unutar jednog jezika, ali i sad da sedne pored mene i vas čovek koji govori arapski i da vam govori najveće tajne sveta, vama bi to bio samo šumor nekog zvuka koji vam ne znači ništa. Šta onda znači jezik malog srpskog naroda? Da li će to uopšte neko čitati za deset, dvadeset, trideset, pedeset godina? Moramo da razmislimo šta smo i ko smo. Šteta je što naša elita o tome uopšte ne razmišlja.
nIpak, vi ste svojevremeno umalo zaglavili u zatvoru zbog stihova. Danas svako može da piše šta hoće i - nikom ništa.
- Može da se desi i da vrlo brzo dođe vreme da i novi pesnici nastradaju, iako ja ne bih voleo da se to desi. Ali, neki bunt će doći, ne od mene, nego od nove generacije.
Subverzant
Vujica Rešin Tucić (1941, Melenci) autor je knjiga „Jaje u čeličnoj ljusci", „San i kritika", „Slovo je puklo", „Prostak u noći", „Reform grotesk", „Hladno čelo", „Sneg veje, ljubav je večna". Tokom sedamdesetih ga je od odlaska u zatvor spasao Oskar Davičo, nakon što je njegova poezija proglašena za neprijateljsku delatnost. Pripadao je jugoslovenskoj umetničkoj avangardi sedamdesetih godina prošlog veka, nazvanoj „Nova umetnička praksa". Uz njegovo ime vezuje se niz subverzivnih i provokativnih umetničkih poduhvata, materijalizovanih krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, na liniji delovanja avangardnih grupa i pokreta. Strastveni je šahista i sportski ribolovac.
