Izvor: Politika, 11.Avg.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobročinstva bogataša
A gde su tu naši bogataši? Nema ih nigde, ne daju novac na dobročinstva. Izgleda da su još u pohlepnoj, lovačko-skupljačkoj fazi
Čitam ovih dana kako Voren Bafet i Bil Gejts pozivaju svoje kolege američke milijardere (naravno dolarske) ni manje ni više nego da formalno obećaju najmanje jednu polovinu svoga bogatstva za dobrotvorne svrhe. Nije to milion ili sto već milijarde i desetine milijardi dolara, koliko imaju najbogatiji. Među njima baš Gejts i Bafet. Gejts je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već dao 28 milijardi sopstvenoj fondaciji, a istoj je Bafet obećao 99 odsto svoje imovine i već dosta poklonio.
Odziv na njihov apel uopšte nije loš. Za mesec dana prijavilo ih se četrdesetak, od starog Rokfelera i gradonačelnika Njujorka Blumberga do producenta Lukasa i osnivača Si-En-Ena Tarnera.
Poludeli? Uopšte ne.
Mi ovde nekako podrazumevamo da je obaveza roditelja koji vole svoju decu da im ostave celokupno imanje. Ovo tim pre što u drugoj polovini dvadesetog veka niko ništa nije davao u dobrotvorne svrhe jer je država tvrdila da će ona rešiti svačiji problem. Dodatno se u vreme nemaštine i ratova izgubilo dobročinstvo. A nekada davno znali su i naši dedovi da za plemenite ciljeve daruju svoja imanja: pomenimo svetle primere Nikole Spasića, Luke Ćelovića, Vajferta, Kolarca...
Zanimljivo je pitanje zašto bi milijarder ostavio sve pare sopstvenoj deci kada je sigurno da će najčešće biti proćerdane. Iskustvo je lepo pokazalo da pripadnici druge i posebno treće generacija lagodno žive, troškareći nasleđeno i uopšte ne pokazujući želju da se ugledaju na pretka – da se bori i uvećaju porodično imanje. Čak i kada imaju taj nagon ispreči se manjak sposobnosti i porodični biznis strada. Jer teško je očekivati da će više generacija jedne porodice imati izuzetne poslovne sposobnosti i rezultate. Dakle, ostaviti deci pare uopšte nije dobra investicija, pošto će prinos najčešće biti negativan. A milijarderi znaju vrednost novca i ne vole da se besmisleno rasipa. Mnogi misle da je bolje dati ga u plemenite svrhe nego ga uništavati kroz naslednike.
Drugi razlog je baš briga za decu. Ukoliko im se ostave milijarde dolara vrlo je verovatno da će upropastiti život dangubom i lagodnim životom. A roditelji to ne vole, posebno ovi naviknuti na mukotrpan rad i veliku životnu borbu. Čini im se da će sami, kroz ogromno nasledstvo, presudno doprineti upropašćavanju života svog poroda. I zato žele da izbegnu takav greh i gledaju da veći deo novca daju nekom drugom.
Postoji tu, svakako, i razlog dobrog, milosrdnog srca i želja da se pomogne ljudima koji pate, što je lakše izvesti ljudima koji nemaju egzistencijalnih problema, već, kako bi se reklo, plivaju u parama.
Deo razloga može se naći i u njihovoj svesti da nisu sve zaradili isključivo sopstvenim radom i sposobnostima već da je bilo i dosta sreće i pogodnosti koje su stigle iz okruženja, od društvene zajednice. Od tog shvatanja do dobročinstva mali je korak – potreban je samo zaključak da je red vratiti bar deo „nezarađenog” toj istoj društvenoj zajednici.
A gde su tu naši bogataši? Nema ih nigde, ne daju novac na dobročinstva. Izgleda da su još u pohlepnoj, lovačko-skupljačkoj fazi, u kojoj se ne razmišlja šta će raditi posle, već samo o sadašnjosti. A i kada daju neku sitnicu (na primer, Karićeva nagrada), to čine prevashodno iz (samo)reklamnih razloga, a ne pravog milosrdnog motiva.
Uklopili su se, izgleda, u uobičajen model ostavljanja sve imovine sopstvenoj deci. Kakva su deca bar nekih od njih, mnoga vredna imanja i veliki kapitali biće upropašćeni. Deci su važnije pevaljke, fudbal i krstarenja na skupim jahtama nego neko ozbiljno životno zanimanje.
I tako, nekadašnja raširena tradicija „darivanja otačastvu” od strane bogatih ljudi u nas definitivno je zaboravljena. Možda će apeli Gejtsa i Bafeta pokrenuti na razmišljanje i nekoga od ovdašnjih, mada sumnjam.
Direktor ekonomskih studija SLDS-a
Boško Mijatović
objavljeno: 11/08/2010
