Izvor: Politika, 03.Feb.2015, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro je kad pozorište nije ljubazno
Prevelika su očekivanja od teatra kojem je dodeljeno toliko novca da izbaci samo jednu premijeru godišnje. U startu ima ljudi koji dolaze da nas sačekaju na nož
Vojin Ćetković, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nedavno je u svojoj biografiji upisao i nagradu „Branka i Mlađa Veselinović”. Priznanje mu je donela predstava „Dnevnik o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog u režiji Miloša Lolića, u kojoj je Ćetković, kako stoji u obrazloženju,„svojom jednostavnom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a uzbudljivom igrom, kontrolisanom u izrazu, a snažnom u dejstvu, objedinio stil, duh i misao pisca, reditelja i čitavog ansambla, kolektivnog junaka ove predstave”.
Niko se nikada nije namrštio kada prima nagradu. Koliko vas nagrada ovog glumačkog bračnog para obavezuju?
Obavezuje me ne toliko u smislu glumačkog dometa, koliko u smislu ljudskog, humanog, pa i humanitarnog postupka. Zaista je retkost da neko svu svoju imovinu zavešta svom pozorištu, kako su to nesebično uradili Branka i Mlađa Veselinović, i da naša kuća svake godine jedan deo od kamate dodeli nagrađenom glumcu. Obično su ljudi ogorčeni posle svega, ali eto, ovo dvoje dobrih i dragih ljudi je i to uradilo. Imamo mnogo velikih, dragih glumaca, ali je malo onih koji su toliko humanih kao što su to bili Branka i Mlađa Veselinović. Oni me obavezuju da budem dobar.
Protekla godina vam je bila umetnički bogata. Kao njena kruna iznedrila se predstava „Dnevnik o Čarnojeviću”, koja je naišla na podeljeni sud publike?
Volim kada su komentari o bilo kojem delu oprečni. Lično uvek odem da gledam predstave koje se nekima ekstremno ne dopadaju, odnosno, isto tako dopadaju. Dobro je da pozorište ne bude ljubazno, već da gledalac odreaguje u smislu: ili je predstava grozna, ili je fantastična. I to što je grozno nekome je fantastično, i obrnuto. Proces rada na „Dnevniku o Čarnojeviću” je bio jako zahtevan. Pre svega to nije dramski tekst, čak nije ni adaptacija romana. Govorili smo roman bukvalno, sa nekim štrihovima. I od tih štrihova bi mogla da se napravi predstava. U tom smislu je teško da se naprave glumačke odrednice koje mi moramo da imamo u svakoj ulozi, svakom postupku. Da moraš da znaš ko si, šta si, kome govoriš, zašto govoriš. Ko smo mi, šta želimo da kažemo sa scene.
Ovde je sve to bilo jako teško odrediti, delikatno je bilo odrediti izraz, teško je bilo odrediti meru kojom treba dobaciti misao Crnjanskog i uopšte to što smo mi hteli da kažemo sa predstavom, a vrlo malo vremena smo, kao i obično imali. I prevelika očekivanja od pozorišta kojem je dodeljeno toliko novca da izbaci samo jednu premijeru godišnje. Uz sve to reč je i o mladom darovitom reditelju Milošu Loliću, koji je jako uspešan u Evropi. Tako da u startu tu ima ljudi koji dolaze da nas sačekaju na nož.
Hteli ste da budete reditelj, ali ste uplovili u glumačke vode. Na pozorište ne gledate kao na beg od stvarnosti, jer je ono vaša realnost. Šta se promenilo od vaših umetničkih početaka do danas?
Mnogo toga. Nisu mi se promenili ciljevi što je jako bitno. Nemam veće apetite nego što sam imao. Smatrao sam kao mlad glumac da nije malo očekivati da budem glumac JDP-a. To sam postao, ali nisu mi apetiti porasli toliko da sebe vidim negde u Evropi, Americi. Nikada o tome nisam razmišljao, kao što nisam maštao da igram u Holivudu sa holivudskim glumcima posle snimljenog prvog filma. U tom smislu nisam promenio prioritete. Ono što je moja želja bila jeste da mogu ravnopravno da stojim na sceni sa glumcima ovog pozorišta. E, to sam nekako uspeo, čak sam uspeo da im budem i dobar partner.
Ovo nije Holivud. Vas, ipak, prate paparaci, novinari. Koliko se pozorište približilo estradi?
Pa to je samo u njihovim glavama. Oni misle da smo mi estrada. Mi naravno nismo deo toga, ali ne možemo se nikako ni odbraniti, jer nemamo državu koja će stati iza nas. Pitao sam odgovorne ljude kako da zabranim pojedincima da voze metar iza mene na prometnoj ulici i da me ometaju dok sam za volanom, sa upaljenom kamerom. Rekli su mi: „Nikako!” Ti si javna ličnost i oni mogu da te prate. Znači oni mogu da me maltretiraju, uhode, da komentarišu moj život, da mi fotografišu decu, ulaz u mojoj zgradi... Postojala je matematička statistika koja je zabeležila da su me na svaka tri meseca razvodili, obično kreću pred leto. Sve dok mi deca ne zaplaču zbog toga to ignorišem, a onda ne znam šta ću morati da uradim. Nemamo mi zvezde, jer smo malo tržište. Niti neko može sebi da priušti da živi kao zvezda. Kod nas postoje popularni ljudi. Zapravo, imamo zvezde koje se tako ne osećaju. To su normalni ljudi: Kusturica, Bregović, Novak Đoković, Zdravko Čolić, Divac sa kojima možeš spontano o svemu da razgovaraš. Skoro da znam sve ove ljude i oni se ne osećaju tako.
Misleći ljudi su se zavukli u svoje kuće, šetaju šumom umesto javnim životom. U kakvom mi to vremenu živimo?
Živimo u vremenu u kojem je sramota misliti, znati nešto, biti intelektualac, čitati knjige. Sramota je ići u pozorište. E, sada se desila divna stvar, imali smo akciju uz pomoć donatora, naravno, pa smo po simboličnoj ceni prodavali karte. Dolazili su čak i svetski mediji da snimaju redove, nisu mogli da veruju da toliko ljudi čeka ispred pozorišta da kupi karte. Video sam te fine, lepe ljude. To nije bila socijalna priča, to su bili ljudi koje nije bilo sramota da stoje u redu i čekaju za karte. Oni nisu stajali ispred Doma sindikata, ili Arene čekajući koncert neke estradne ličnosti, već ispred pozorišta u kojem se događaja klasični repertoar. To šalje sliku onima koji su na vlasti, a tiče se novca i činjenice da narod hoće da ide u pozorište.
Porodica na okupu je najveća radost. Koliko nam je porodica u krizi, budući da je sve više usamljenih pojedinaca?
Svi su nervozni i u banci i u prevozu i na poslu. I depresija je svuda. Nemaština, beda, svi su besni, i onda čovek dođe svojoj kući i umesto da svojoj deci poklanja najbolji deo sebe, desi mi se da budem nervozan, neraspoložen. Da mi se spava, da nemam dovoljno snage da se posvetim deci onako kako bi trebalo. Onda stanem sa svojom suprugom i kažemo: „Ovo ne valja ovako. Daj da se očistimo pre nego što uđemo u kuću, da svojoj deci pružimo najbolji deo sebe.” Imam kredit u švajcarskim francima. Šta tu da radim? Postoje stvari na koje ne možete da utičete. Tu je, ipak, porodica, kao neki nukleus.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 04.02.2015
