Izvor: Blic, 19.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri pisci loše vode politiku
Dobri pisci loše vode politiku
Ne znam da li u Evropi postoji ijedna zemlja u kojoj su uslovi života tako teški rekao je poznati francuski pisac Patrik Beson prilikom svoje nedavne posete Beogradu, odnosno promocije romana 'On', govoreći o svojim zapažanjima tokom trogodišnjih čestih boravaka u Jugoslaviji.
Po njegovim rečima, sem možda Iraka ili Južne Koreje, nema ni jedne zemlje u svetu koja je više izolovana u diplomatskom smislu.
'Neizbežno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i u svakodnevnom životu ljudi osećaju posledice te izolovanosti. Evidentne su patnje ljudi, ali s druge strane, u potpunom kontrastu, prisutan je jedan noćni život prepun veselja, zabave i mladosti. Upravo taj kontrast mnogi stranci ne mogu da shvate.' Osim što ste ugledan pisac, vi u francuskoj štampi pišete novinarske, analitičke članke, između ostalog i o Jugoslaviji. Koji je udeo krivice ljudi s ovih prostora za sopstvenu izolovanost?
Veliko je istorijsko pitanje u kojoj meri smo krivi za katastrofe koje nam se dešavaju. Međutim, to je pitanje koje treba prevazići. Nije toliko bitno da znamo da li smo krivi i koliko za muke koje su nas snašle. Treba, pre svega, izaći iz katastrofe.
Kako?
Ako znate kako ste u nevolje upali, znaćete i kako iz njih izaći. A ako to ne znate?
Onda naučite (smeh). U delu 'On' na jednom mestu kažete: 'Ljubav je nepravedna, to svi znaju'. Zašto?
Jer volimo ljude koji su lepi, pametni, intiligentni, bogati... To je, dakle, nepravedno. Odnosno, ljubav je nepravedna. U Francuskoj, pa i u Evropi, zovu vas Princ paradoksa. Kako to komentarišete?
Poslužiću se jednom Ničeovom mišlju koja kaže da je svaka istina paradoksalna.
U romanu navodite da svaki čovek koji je van zakona mora nositi sav svoj novac sa sobom, jer ne zna šta će ga snaći. Nije li paradoks i situacija da gotovo svi ljudi s ovih prostora, ukoliko novca uopšte imaju, moraju ga nositi sa sobom. Da li je reč o društvu van zakona ili o nečem drugom?
Problem zakona je vrlo zanimljiv. Zapadnu Evropu čine društva u kojima je postignut visok nivo zakonitosti. Svi postupci, čitav svakodnevni život je regulisan vrlo striktnim propisima. Primera radi, u jednom saobraćajnom prekršaju vozač automobila je vređao jednog mog prijatelja, a ovaj ga je silovito udario pesnicom. I zbog tog udarca je morao da plati kaznu od 500 nemačkih maraka. Hoću da kažem da su sve zapadne zemlje zakonski dobro uređena društva. To su te takozvane pravne države u kojima znaju sve o vama; šta radite, gde spavate, šta kupujete, koliko novca imate... Dakle, na određeni način to su policijska društva. Mene lično to ne pogađa, ali znam ljude koje to vrlo uznemirava. Na posredan način u delu dajete relaciju između zakona i straha. Govoreći o Hitleru i nacizmu vi navodite zaključak da strah vodi ljude u zlo...
To važi za sve prostore i sva vremena. Po mojoj teoriji, najviše se bojimo onih stvari koje će nam se desiti. Kada se ničega ne bojiš, ništa ti se i ne dešava. Šta mislite čega se treba bojati kada je reč o Jugoslaviji? Odnosno, šta će se, po vašem uverenju, ovde događati?
Prema nekim ozbiljnim analizama u Francuskoj, koje sam čuo od ljudi koji su dobri poznavaoci situacije, opšta ocena glasi: opozicija je podeljena, armija je neutralna, policija je čvrsto vezana za režim, a stanovništvo je obeshrabreno i umorno. Evropljani, pa i Francuzi, misle da situacija ovde neće biti tako brzo promenjena. Oni su sve više opterećeni problemima na Kosovu, pogotovo onima koje izazivaju Albanci. Znate, Evropljani vrlo često kada ne mogu da reše neki problem, prosto izbegavaju da se njime bave i da o tome govore. Istina je da u javnom mnjenju čitave Evrope primećujem da postoji neka vrsta tabua kada je reč o političkom režimu u Jugoslaviji. Zapad očigledno ne vidi puteve mogućih promena u bliskoj budućnosti. Što se tiče mog ličnog stava, uvek izbegavam da pravim izbor između dobrih i loših Srba. Uostalom, iskustvo je pokazalo da dobri pisci loše vode politiku i obrnuto. A nadam se da sam ja dobar pisac.
