Izvor: Politika, 01.Okt.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri lekari postoje
To su naši savremenici, oni u vreme krizne nevolje, dok dežuraju, podmeću svoja leđa pod teret koji se obrušio na sve nas, gdegod se okreneš
Veliki klinički centri, uz sve nas danas, nose teret krize na plećima. Kad uđeš u neki centar, sećam se jedne svoje operacije od pre 18 godina, pitali su te već tada: „Jeste li doneli svoju pidžamu?” Garderober se izvinjavao kad mi je predao tanku letnju braon pidžamu sa čijih su šavova visili konci. Stvar za mene tada neočekivana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jer bolnice su bile mesta koja te oblače u svoje bolesničko rublje šiveno po najstrožim medicinskim standardima.
Sad sam ovih dvanaest dana pohodio dragog mi pacijenta, i na svoju radost zateknem pravu bolničku atmosferu. Uprkos krizi, svi bolesnici su imali estetski doterane, svetloplave pidžame. Sestre su kružile po bolničkim odeljenjima sa stelažama pod čijim tankim dugim nogama zvrje točkići, a sve do vrha ispunjeno mnoštvom lekova. Video sam da uprave bolnica vode upornu borbu za održanje medicinskih standarda.
Ali istovremeno sam zapazio da su u krizi ti standardi potpali pod senku oskudice. Za jedan od najčešćih laksativnih sirupa, sestra nam je zabrinuto rekla: „Ako vaša gospođa to pije redovno, onda bismo vas zamolili da joj ga kao i kod kuće, vi nabavljate”.
To smo, naravno uradili, jer shvatamo da obilje, sem u sportu, kod nas u našoj državi ne vlada.
Onda se sa procedurom bolničkog rada, sučeli naš pacijentski kult lekovitog bilja. Ja sam, kao čitalac „sajtova” sa interneta izučio jedan brazilski hvalospev mlevenom lanenom semenu (dve supene kašike dnevno). Sasvim naivno sam zapitao: „A da li možemo da donesemo od kuće i laneno seme, pa da joj ga vi uveče sameljete i razmutite u vodi?” Naravno, moje pitanje je bilo neprikladno. To se stvarno po bolnicama ne radi.
Tako smo se lanenom semenu vratili tek kod kuće. U njemu su sastojci „omege” i „(pro)staglandini” koje je otkrio engleski nobelovac Džon Vejn. (Ne onaj glumac). Njega sam, kad je bio u Beogradu, kratko intervjuisao za TV. Divio se našem poslu: „Vi tako svaki dan srećete druge ljude!” On je, naravno, bio vezan za laboratoriju i čeznuo je za ljudima.
U velikom kliničkom centru reka pacijenata se smenjuje iz nedelje u nedelju. Zato osoblje tih centara stalno i iznova sreće nova lica. Oni moraju da vole ljude.
I ovoga puta sam posmatrao lekare kako se tiho kreću po bolničkim sobama. Oči svih pacijenata i nas njihovih gostiju uperene su u njih kao u rezervne prijatelje.
Tužne bolesničke oči ih čitaju i analiziraju, procenjuju i mere... Tako su nam se bolesnici o jednom od tih lekara u velikoj klinici „Sveti Sava”, u Beogradu, poverili s divljenjem: „Zamislite, iako je doktor, on pomaže sestrama, kad naiđe potreba za hitnom negom”.
Setio sam se priča iz mog detinjstva o narodnim lekarima. To su bili nadaleko čuveni doktori koji su sirotinju lečili besplatno, a imućnijem svetu naplaćivali više. Oni su pripadali legendarnom soju narodnih učitelja, sveštenika pa i političara.
Sada kad svuda vidimo samo sumrak, došao sam do povoljnog uverenja: u našim kliničkim centrima postoje i narodni lekari. To su naši savremenici, oni u vreme krizne nevolje, dok dežuraju, podmeću svoja leđa pod teret koji se obrušio na sve nas, gdegod se okreneš. Što zadivljuje najviše: oni veštinu lečenja znaju savršeno. Za nekoliko sati lečenja oni povrate moć govora žrtvama najrazličitijih insulta.
Ima nečeg plemićkog u njima: iako su otmena gospoda neće se ustručavati da operu nečistoću sa tela pacijenata koji su se njima i sestrama poverili na negu.
Neko ciničan neće poverovati u to – ali takvi lekari postoje, odista.
Raša Popov
objavljeno: 02.10.2012.
