Izvor: Politika, 05.Jan.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobre namere
Kad je o porodičnom nasilju reč, dragoceni resursi se usmeravaju na agresivno prevaspitavanje normalnog sveta, umesto na maksimalnu zaštitu životno ugroženih
Prema nedavnom pisanju štampe, istraživanjem Uprave za rodnu ravnopravnost je ustanovljeno da je više od polovine žena u Srbiji (54 odsto) doživelo neku vrstu porodičnog nasilja. Čovek se prosto zapita kako to da žene u Srbiji uopšte pristaju na udaju, pa još prave bestselere od knjiga poput „Dnevnik Bridžit >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Džons”.
Ko je dolazio u kontakt sa podacima o učestalosti nasilja, zna koliko je često teško ući u trag primarnoj studiji na kojoj se alarmantni podaci zasnivaju. Američka autorka Kristina Hof Somers je u svojoj knjizi „Kako je zastranio feminizam” diskreditovala veliki broj takvih statistika (tipa „svakih 15 sekundi u Americi je prebijena jedna žena”), a koje srpske organizacije za borbu protiv porodičnog nasilja i dalje navode kao tačne. Česte su i proizvoljne ocene da nasilja ima mnogo više nego što zvanične ankete pokazuju, jer se žene masovno ustručavaju da o njemu govore. Pri tome se zanemaruje činjenica da većinu istraživanja o porodičnom nasilju sprovode organizacije koje slepo veruju u epidemiju nasilja nad ženama i koje formulišu pitanja i obrađuju podatke na način koji maksimalno uvećava broj potvrdnih odgovora.
I šturi podaci koji su na raspolaganju ukazuju da se do nekoliko miliona žena žrtava nasilja u Srbiji dolazi tako što se pod „nasiljem” broji i emotivno ili psihičko nasilje – uvrede, omalovažavanje, uskraćivanje ljubavi, kritikovanje seksualnih radnji i sl. Sve ovo su bez sumnje pojave koje svako želi da doživi što je moguće ređe, ali one su neiskorenjiv deo ljudskih odnosa i ni izbliza nisu rezervisane samo za jedan pol. Iako se nasilje u porodici izjednačava sa nasiljem nad ženama, to ima smisla samo ako se reč „nasilje” koristi u uobičajenom smislu reči. Čim se krene sa proširivanjem pojma nasilja na sve neprijatne pojave, stvari postaju daleko „ravnopravnije” – studije koje se bave problemima muškarca po pravilu nalaze da veliki broj žena u nekoj tački porodičnog života omalovažava muškarce, raspolaže njihovim platama i ucenjuje ih decom, hranom, razvodom i seksom.
Prošle godine u Srbiji je ubijena trideset jedna žena, što je svakako strašan broj, ali za nekoliko miliona manja od navedenog broja žrtava nasilja. Neko će reći da je stavljanje ubijanja i prebijanja u istu ravan sa bračnim svađama i neprijatnom kritikom najbolji način da se pomogne najugroženijim ženama. Po toj teoriji, sve što treba jeste da nekoliko miliona ljudi promeni svoje ponašanje, i problem je rešen. U realnosti, psihoterapeuti posvećuju stotine sati pojedinačnim pacijentima da bi eventualno postigli neke minimalne promene ponašanja kod maksimalno motivisanih klijenata. Masovno edukovanje naroda je ne samo jalov posao, nego indirektno minira zaštitu pravih žrtava nasilja kojima je pomoć hitno potrebna.
Jedan od razloga za to je što se razblaživanjem pojma nasilja pomera fokus sa krivičnog gonjenja na terapeutski pristup problemu, što je direktna posledica pogrešno percipirane rasprostranjenosti fenomena. Ako su velika većina nasilnika obični, razumni ljudi a ne opasni kriminalci, onda se resursi usmeravaju na ono što je za njih primereno – razne radionice, edukacije i dizanje svesti koja će u dominantnoj ulozi uposliti razne društvene radnike. A jednom kad se ukoreni ideja da je nasilje vrsta bolesti ili neznanja a ne kriminal, ona se širi i na po život opasne nasilnike na koje počinje da se gleda kao na žrtve kojima nije potrebna kazna nego, kao i svakome ko se požalio da je ženi zagoreo ručak, lečenje. Iskustvo u mnogim oblastima je pokazalo da iskusne siledžije među prvima shvataju ova pravila igre, i veštim deklamovanjem politički korektnih fraza izbegavaju adekvatne sankcije.
Pre nekoliko nedelja javnost u Srbiji se šokirala kako je moguće da se u SAD roditeljima preventivno oduzimaju deca, dok se od roditelja zahteva da dokažu svoju nevinost i odglume privrženost raznim nebuloznim teorijama vaspitanja. Iako su mnogi zaključili da se radi o nepremostivim kulturološkim razlikama, društveni procesi koji su do toga doveli zapravo su slični onima koji su u Srbiji pokrenuti pričama o potrebi zabrane telesnog kažnjavanja dece i epidemiji porodičnog nasilja. Drastični ali retki slučajevi ozbiljnog nasilja se kombinuju sa dvosmislenim ili čak netačnim podacima o njihovoj rasprostranjenosti i koriste se kao povod za nametanje proizvoljnih normativnih teorija o porodičnom životu celoj populaciji. Kao posledica, dragoceni resursi se usmeravaju na agresivno prevaspitavanje normalnog sveta, umesto na maksimalnu zaštitu životno ugroženih. Rezultat je razuzdana birokratija koja hoće da pomogne svima, a na kraju ne pomaže nikom.
doktor psihologije
Željka Buturović
objavljeno: 05.01.2011.
