Izvor: Politika, 21.Maj.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doba vode
Kao u Pompeji, voda nahrupila, zatekla nas: ljude zatečene u postelji, stoku u štali, doseže do grla
Veliki je čovek. Može i ono u šta ni sam ne veruje. Ispunjava nemoguće. Otrgao se od zemljine teže, odleteo i hodio Mesecom, zborio tamo s Mujom, kovali tamo konje. Poslao svoga tehničkog poklisara na Mars, da istraži, dok i čovek ne dođe.
Ali kap jedna, samo kap vode...sićušan svet kapi vodene, često biva jači i sudbinom presuđuje, sudbonosniji od slobodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << orbe terakve: zemaljskoga kruga što ga dnevno opisuje usud čovečji...Voda, na dlanu i u vasioni, na tlu i na nebesima... U kapi vode, dnevne zabeleške:
Reč za četrnaesti maj, sreda: Od jutra kiši, navalilo, naveliko. Osećaj novembra, seo bih uz peć, vatru založio, grejao se i slušao kako drvo gori. Najavili, sinoć, crvenom – pretećom bojom, na karti Evrope: očekujte velike nepogode kišne. I traže za sve budnost (pomislim na one uzbune od 1999. takođe maja meseca). Kiši odasvud, reke nadolaze, oranice postaju jezera, ljudi – ribe.
*Upadica: Poljoprivreda je fabrika pod otvorenim nebom, upozorava ministarka od zemlje i voda. Dakle, direktor takve fabrike može biti samo ćud prirode i – otvorenih nebesa. U Koceljevu ne može se ni unići, niti izići, vele s TV. Ljudi beže u škole, kao nekada, dok su deca bili: ali sada pokušavaju da uteknu od vodurine, da spas glavi nađu...nema mesta nagdanjem učenju.
Srbija pod vodom, i trulim voćem u zametku. „Šljive opadaju”...Nedopevano: „cure mi se dopadaju”. Vode nadolaze, a nema barke Nojeve, niti Mojsija da prevede narod. Veliki je čovek, pobedio je silu teže planete Zemlje, rekosmo, kročio i hodio Mesecom, poslao svoje izaslanike-tehničare na Mars...Ali jedna kap vode, potom i kišne kapi, voda što bujicama buja i rečnim koritom ruje, preliva, jezera i pomor čini...
Petnaestog maja: Vodeno doba nadolazi, odnosi sve nevodeno, zaposeda teritorije, puteve prekopava, ruši kuće, odnosi mostove, salama brda i doline. Ljude potapa. Kiša ne posustaje, vidici zamagljeni, u domu sedimo, kroz pendžer gledimo. Mostovi otplovili, škole zatarabili, voda zaposela kopno. I ljude. Došlo doba vode.
Šesnaestog maja: Došle vode – do kraja. Pitam: „Je li voda do kraja?” Jeste, cara do duvara. A duvar ovlažio, otežao, vodom natopljen – pada i sve pred sobom ruši... Isprva je bilo neverovatnih 113 litarana jedan metar kvadratni. Posle – mnogo više, preko stotinu ipedeset, pa još više, narastaju vode.
Prisilni karantin na četvrtome katu: s prozora – nestali vidici. Najbolje mački kućnoj, Matildi: svaku nevolju prespava. Ni brigeša. U stanu, pod četvrtim spratom, na četiri mesta voda nadire: u dve sobe, u kuhinji, na terasi. Istekla na knjige, fotografije, zavukla se ispod patosa, parket isplivao.
Sedamnaestog maja: Kiši, već peti dan. Voda obuzima i zemlju i nebo. Pak i ljude. Kao na splavovima, ćutimo u našim stanovima. Oko nas mora i okeani. U nebesa dižemo pogled, potom glavu spuštamo k nestalome tlu.
Kiše dolaze (od Bromfilda, govoraše jedan gost u bircuzu „Brioni”), zapravo: kiše su došle i potopile nas. Stigle kao „najveća katastrofa koja je Srbiju ikada zadesila”. Zaključi izveštaj s političkoga kopna.
Ljude sada spasavaju, kuće ostavili, na stoku i živuljke zaboravili, voda nahrupila, zatekla nas: Pompeji srpski, vodena lavina zatrpava, plavi, potapa. Ljude zatečene u postelji, stoku u štali, doseže do grla. Zaustavlja čeljad u bekstvu, preliva preko života i muljem oblaže žive. Za neka druga vremena, manje vodena, kad će vodena arheologija otkriti život negdanji, sačuvan u kretnji i vapaju za spasenjem. Kao u Pompejima što su zatekli okamenjene, pepelom prekrite ljude, u snu i neverici prenute vatrom i pepelom, naći će potonji arheolozi vremena i stradanja, u vodenom sarkofagu, tela očuvana pod vodenim kovčegom, kao pod staklom, ukočena i blatom balzamovana, kao kad vajar glinom pravi kalup za svoju skulpturu. Ljudi-skulpture tada će krenuti, poći, oživeće: videćemo vodenog čoveka kako stupa i odmiče, namernog da osvoji silu teže, da od Zemlje odskoči, da Muju pozove na Mesec, a mater Mujina će obojici: „Sine Mujo, ne kuju se konji po mjesecu, već po danu i suncu jarkome”…
Ako dan osvane i jarkim suncem zasija.
Prof. vodonoša
Nikola Lorencin
objavljeno: 21.05.2014.
