Izvor: Politika, 20.Maj.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do neke sledeće katastrofe
Treba sagledati objektivne i subjektivne faktore funkcionisanja sistema zaštite i spasavanja u vanrednoj situaciji kakva je današnja
Način reagovanja države na katastrofu koja nam se desila zahteva odgovor na pitanje stanja naše organizovanosti i spremnosti, u svakom smislu, za ovakve situacije.Analiza tog stanja je urgentna jer se jasno vidi da na tom planu ne funkcioniše sve kako treba. Zato aktuelna katastrofa mora da bude ozbiljan povod za takvu analizu. Jer šta drugo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gore (osim rata) može da nas snađe pa da to tek onda učinimo.
Ovde je, zapravo, reč o nužnosti sagledavanjaobjektivnih i subjektivnih faktora funkcionisanja sistema zaštite i spasavanja u vanrednoj situaciji kakva je ova današnja, koji je nominalno uređen Zakonom o vanrednim situacijama (2009). Ovaj zakon bio je osnov za donošenje nacionalne strategije u ovoj oblasti (2011). Ceo sistem je u ingerenciji centralnih organa vlasti, što pomenuti zakon potvrđuje stavom da „Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja” (čl.2).Posebno se potencira odgovornost vlade za sve aspekte upravljanja vanrednim situacijama.Zakon je detaljno razradio ovu materiju, ali samo događaji (katastrofe) povodom kojih je donesen mogu biti relevantno merilo za ocenu njegove vrednosti, tj. odnosa države prema obavezama koje je sama sebi propisala. To potvrđuje i Nacionalna strategija u kojoj se kaže da su „katastrofe izazov koji pokazuje kada, koliko i na koji način je društvo spremno da na njih reaguje”.
Kada i na koji način je Srbija spremna da reaguje, šta je učinila za povećanje otpornosti društva napojavu katastrofa, odnosno dokle je stigla u izgradnji ovog sistema kao zakonskoj obavezi, teme su za ozbiljnu analizu. Ona je imperativ ne samo zbog aktuelne katastrofe, već i zbog budućnosti koja nam na ovom polju nije naklonjena. Da je to tako, potvrđuje i Nacionalna strategija u kojoj se kaže da je region Jugoistočne Evrope „sve više ugrožen raznim vrstama prirodnih opasnosti (poplave, suše, ekstremno visoke temperature, zemljotresi, klizišta i dr.), tehničko-tehnološkim nesrećama, dejstvom opasnih materija i drugih stanja opasnosti, kao i globalnim klimatskim promenama.”
Da je sistem zaštite i spasavanja u ozbiljnim problemima ne pokazuje samo njegovo delovanje u vreme dok traje aktuelna nesreća. Na to ukazuje i pomenuta strategija u kojoj su taksativno nabrojani nedostaci tog sistema. Oni su detektovani u institucionalno-organizacionoj i materijalno-tehničkoj oblasti, kao i u sferi saradnje, koordinacije, raspoloživosti informacija, ljudskih resursa i edukacije. Nepostojanje uslova za doslednu primenu propisa, neodgovarajuća organizacija i sprovođenje preventivnih mera, nepostojanje sveobuhvatnih mapa rizika, neravnomerna raspodela kapaciteta službi za reagovanje na teritoriji Republike Srbije, zastarela, nepouzdana oprema – samo su deo problema na koje ukazuje ovaj dokument.
Očigledno je da ni Nacionalna strategija, doneta pre nešto više od dve godine, nije uticala da se navedeni problemiozbiljnije rešavaju. Bar korak po korak. To ilustruje i nedavno zalaganje zamenika gradonačelnika Beograda(tokom gostovanja na RTS) da Srbija uspostavi sistem civilne zaštite, pozivajući se na iskustva bivše SFRJ. Međutim, taj sistem (kao podsistem sistema zaštite i spasavanja) već je propisanZakonom o odbrani i Zakonom o vanrednim situacijama.Propisan jeste, ali je daleko od nivoa savremenih potreba. Ko je za to odgovoran pitanje je za Vladu Republike Srbije.
Kada ove poplave prođu ostaće dilema hoće li sistem zaštite i spasavanja dobiti onaj društveni i državni tretman kakav ima u mnogim zemljama – našim uzorima. Najgore bi bilo da nastavimo sa starom praksom guranja problema„pod tepih”, do neke sledeće katastrofe. I to će biti test za novu vladu koja je napočetku mandata.
Profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu
Zoran Vučinić
objavljeno: 20.05.2014.
