Izvor: Blic, 21.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do gole kože
Do gole kože
Biljana Vilimon trenutno intrigira javnost izlažući u Galeriji ULUS-a pastele, razbacane čak i po podu, pod zajedničkim nazivom 'L(j)udi'.
Zato razgovor i započinjemo pitanjem: ko su ti l(j)udi?
- Ne mislim da sam naslovom 'L(j)udi' mnogo inventivna, jer reč je o sedamadeset figura sastavljenih iz mobilnih delova: glava, telo, noge. Kada bismo ih pomnožili, kombinujući delove, dobili bismo mnogo više. Slično kao kad se radi foto-robot. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Od obilja informacija traži se jedan jedini lik. Poenta je, dakle, samo na onom 'L(j)' u naslovu. Jer nisu samo u pitanju ljudi, nego i to što su ludi. Mislite da su ljudi - ludi?
- Ko bi normalan danas mogao reći da je ovo vreme normalnih ljudi. A ko sredinu čini nenormalnom? Pa oni koji žive u njoj. Otuda upravo ta zagrada. Kad kažem 'ludi', ne mislim na hendikepirane - to bi bilo greh reći. Naše ludilo je druge vrste. Izneveravanje svojih ideala, preletanje iz stranke u stranku, interes i samo interes, novac i bogatstvo u svim vidovima, sticanje materijalnog na najnemoralniji način... Jer, niko ko je pošteno radio u ovoj zemlji poslednjih petnaest godina nije mogao da stekne veliki novac. Ni naučnici, ni lekari, ni profesori... pogotovo ne umetnici. Gde sebe vidite u tom opštem ludilu?
- Ja sam bila samo posmatrač. Trudila sam se da nikada to 'j' ne bude problematično u mom slučaju, to jest da nikad ne bude u zagradi. Mislim da sam sačuvala stav koji sam u startu imala. Skupo sam ga plaćala gubljenjem posla u trenucima kada mi je bilo veoma teško. Naravno, razlozi su bili politički, ali se nisam predavala. Uvek sam nalazila opravdanje da je to ipak dobro zbog nečeg, što u suštini znači da sam negde sebe izdrilovala da ružno pretvaram u lepo i da ne posegnem nikada za materijalnim da ne bih izneverila sebe. Iskreno, u ovoj zemlji, umetnost kojom se ja i još neki bavimo, koja nije profitabilna, neprestano je davanje i ulaganje. I niko od nas ne očekuje naročito povratno dejstvo. Ali, radost stvaranja i mogućnost da slobodno kažem ono što mislim, dovoljne su za uzvrat. Ne moram ja da pljujem ljude na ulici - uostalom oni to ignorišu. Samo mi je važno da ne pređem u karikaturu i da svoj likovni jezik obogaćujem. Ponašam se kao da živim u zemlji gde svi to cene, a ne u zemlji u kojoj ova vrsta umetnosti nikome nije potrebna.
Na osnovu čega to tvrdite?
- Zato što likovne kritike gotovo da nemamo više, grad i republika ne otkupljuju slike_arhiva, muzeji takođe, TV emisije iz kulture su sve ređe, a meteorološka prognoza je progutala i onih par sekundi vesti iz kulture. Dakle, mogli bismo svi da spakujemo četke, boje, fiksire i blind ramove i uzmemo mikrofon da pevamo. Na slikama insistirate na detaljima, čak i na polnom organu...
- Glave nisu ogoljene, čak i kad imaju maske, gledalac ne može da prepozna je li to maska ili oblik ljudskog lica. Kad je o telu reč, ono je ogoljeno kao kad gledamo kroz skener. Skenirala sam te ljude, njihove duše, i čak i kad imaju garderobu, kroz nju se vidi sve, a to deluje kao erotski simbol. Erotike, međutim, nema, samo bi površan gledalac mogao da je vidi. Razgolićujem ih do džadža. (Izraz zamenjuje ona stidljiva pitanja vezana za muški ili ženski pol, a koji se ne vidi na licu već niže! Tamo gde se završava telo i počinju noge!) Zbog čega na izložbi nema nijednog ženskog lika?
- Nema, jer žene koje sam crtala zapravo i nisu žene. One više ne prave ni kolače, već se mešaju u poslove svojih muževa i često imaju presudniju ulogu od njih. Zato žene imaju muška svojstva (dole), a muškarci ženska. Na našem primeru: način na koji su se bavile politikom i krojile nam sudbinu, nije svojstven ženama. Žene treba da rađaju, odgajaju decu, a ne da izazivaju ratove, krvoprolića, da uništavaju potomstvo. Mislim da žene koje uđu u politiku postanu monstrumi. Zašto ste na portret Kasijusa Kleja stavili šlem i kukasti krst kad se zna da je on pacifista?
- Moji junaci često imaju ime - kao na tom portretu - koje im ne pripada. Reč je o psihološkoj igri, nekom ko srbuje i uz pokliče uzima oružje i navija za 'Karlovac - Ogulin - Viroviticu'. Neka posetioci razmisle o tome koliko se pretvaramo i lažno predstavljamo. Priča se da ste prodali celu izložbu?
- Zar zaista verujete u bajke? Milena Marjanović
