Izvor: Politika, 28.Jan.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đilasova milijarda
Znam za mnoge slučajeve tužbi protiv medija u kojima su „oštećeni” tražili naknadu od samo jednog dinara
Koliko je, u stvari, bogat Dragan Đilas? Nije pristojno zavirivati u tuđi novčanik, ali junak ovog teksta je čovek koji vrši vlast a u isto vreme je lider opozicije. Ta dvovalentnost neizbežno ga dovodi u centar neugodne pažnje. Inače sam prvi put zapazio Đilasa kad je od Slobe, licem u lice, tražio ostavku. Sloba mu je, naravno nije dao, ali uspon Dragana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Đilasa upravo počinje u tom času.
Ne verujem da je mladi pobunjenik tada raspolagao bilo kakvim kapitalom. Pre nekoliko večeri pokušao je da objasni kako je uspeo, skoro bez ičega, da napravi uspešnu firmu, jednu od najmoćnijih na Balkanu u svojoj sferi, i da se kao imućan čovek povuče u politiku.
Ali, ovaj tekst nije posvećen Đilasovom bogatstvu. Reč je o pametnom čoveku koji je znao šta da uradi sa kapitalom koji nije imao. Autor ovog teksta nema nijedan jasan razlog da preventivno sumnja u poštenje gradonačelnika Beograda. Dilema svih nas koji smo igrom prirode ostali bez poslovne pameti jeste konačno nedokučiva. O čemu se tu uopšte radi? Izgleda da je kod Đilasa poslovni um u finom saglasju sa političkim, i još se ne zna šta će biti na kraju.
Kao ekstremno zanimljiv poslovno-politički fenomen, čovek koji je (marketinški) sve bolji menadžer u sve većem beogradskom haosu, Đilas je idealna medijska tema. U tome nema previše afirmativnog, uzdiže ga uglavnom njegov gradski tim. I on lično se hvali kad god ima prilike, sa manje ili više mere, uz stimulativni tadićevski povik: „Hajdemo...!”
To mu je ostalo od posustalog političkog oca, bar se vidi da je taj poklič u javnom nastupu neizbrisiv. Ali Đilasa su uzeli na zub neki dnevnici, koji su u slobodnom govoru definisani kao tabloidi. Rod novinarstva koji postoji svuda, i živi od „jakih” i vrlo neprijatnih kampanja, od naslova i tekstova koji do pucanja zatežu nerve svojih meta.
Jedan od njih nedeljama je držao Đilasa u centru svoje pažnje, optuživao ga i ocenjivao njegov rad, pripisivao bogatstvo koje nije moguće proveriti. Dakle, jeste bila sumnjiva tvrdnja da je Đilas već stigao iznad prve milijarde dolara. Iskreno, malo je verovatno da je tako. Taj list jeste prenagljivao i doveo uspešnog menadžera do nivoa teške frustracije. Da li je to bio medijski linč? Rekao bih da je to neprilična sintagma, koja je u neskladu sa srpskom medijskom slikom. Srpska politika, sa svim svojim licima od kojih nema spasa već dvadeset godina, mnogo je teže svarljiva od takozvanih tabloida. Ko ne želi ne mora da čita, od srpske politike se ipak ne može pobeći nigde.
Kad je Dragan Đilas preživeo menadžersko-opozicioni nervni slom, video je izlaz u tužbi. To je, naravno, legitimni put odbrane svoje ličnosti od preteranog blaćenja. Ali u primeru gradonačelnikovog presavijanja tabaka ima previše originalnih promašaja i jake doze informativne tuposti.
Pre svega sama tužba. Đilas je čovek koji radi važne javne poslove. To što on misli da ih radi dobro i pošteno, a deo javnosti ne, nije dovoljno dobar razlog za tužbu. Politički lider, koji drži do sebe, uvek čuva izvesnu dozu elegancije i nepristajanja na čaršijske glasove, pa tako obezbeđuje nadmoć nad lošim vestima. Ne reaguje na njih, njegovo je da sve to prećuti. Morao je da zna da mesta na kojima se nalazi, izazivaju i takve rizike.
Gradonačelnik je u tužbi ispisao fantazmagorični odštetni zahtev. Nije to napad na slobodu štampe, Đilas je udario na svoj i svačiji zdrav razum, pokazao odsustvo svake mere, nekontrolisanu sujetu i etički sporna merila. Znam za mnoge slučajeve tužbi protiv medija, u kojima su „oštećeni” tražili naknadu od samo jednog dinara. To je ta simbolika dokazivanja časti i obraza pred sudom, mada se zna: onaj koji to ima, nema razloga da ih traži od sudije.
Đilasova tužba će svakako dovesti do sasvim novih odnosa između medija i politike. Tabloidna etika je posebna disciplina, ona nije potekla iz novina nego iz centara moći, pa će biti zanimljivo šta o Đilasovom (besmislenom) zahtevu ima da kaže sud.
Ozbiljni sudija bi Đilasovo pismeno odmah bacio u koš, kao neozbiljno i nedostojno štivo.
No, ipak, odnos ljudi koji poseduju svaku vrstu moći i posrnulog srpskog pravosuđa, zahteva posebnu vrstu analize. Mnoge tužbe protiv medija i autora rešavale su kadije koje nisu ništa znale o suštini javne reči. Više desetina novinara platilo je parničnu globu zbog nepriličnog suđenja njihovom mišljenju.
Đilas je uspešan menadžer, koji je toliko toga dobrog učinio Beogradu. Nema razloga da gasi tabloide, takav je njihov posao, takav je njihov život. Nije njegovo da gasi, dok ima moći, dok svojim čarolijama pravi najbolje firme na Balkanu, on je tema. Moralo bi da ga brine ako prestanu da ga se sećaju.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 28.01.2013.
