Izvor: Politika, 11.Avg.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đavolje „Sretenje”
Ako je hteo da isteruje đavola, upravnik duhovno-rehabilitacionog centra kod Loznice trebalo je da to radi na sasvim drugom mestu i u drugo vreme. Umesto što je bespomoćnog pacijenta „Sretenja” premlatio do smrti, zbog čega smo opet dospeli u svetske medije kao zemlja u kojoj se „metodama inkvizicije” isteruju zli dusi nad obolelima, Peranović i oni koji su ga prećutno ozvaničili imali su veliki izbor ovih decenija da dokazuju svoju pravovernost pred bogom i ljudima.
Nikada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na primer, nije rasvetljena afera sa 600 kilograma heroina nađenih u sefu Komercijalne banke još u martu 2001. Tada, pre jedanaest godina, priređen je samo jedan fotogenični spektakl za javnost: policijska ekipa upala je u Komercijalnu banku i otvorila sef koji je bio u najamu Resora DB MUP-a Srbije.
Pred očima televizijskih kamera iz njega su izvađeni paketi „najkvalitetnijeg” heroina visoke čistoće od 93 odsto. Nikada posle toga nije odgovoreno ni na jedno od ključnih pitanja o heroinu i Službi i njihovoj uzajamnoj đavolskoj vezi.
Odakle je stigla droga? Zašto heroin nije bio zaveden u sudu, pod kontrolom i u posedu pravosuđa? Kakva je bila namena heroinske valute za koju kažu da je čvršća od svih drugih, jer donosi siguran profit, a nema serijske brojeve, pa joj se ne može ispitati poreklo.
Da li je droga upotrebljavana za lično bogaćenje pojedinaca i grupa unutar SDB-a? Ko je imao drugi ključ sefa u banci a ko prvi, što po propisu mora da se radi kada se deponuje „vrednost” u sef? Da li je ranije iz kontingenta u Svetogorskoj vađen heroin, da li se u ovoj banci i posle ovoga čuvao umesto dinara ili evra, oročavala droga?
Inače, tadašnji ministar Ivica Dačić potpisao je s patrijarhom Irinejem Memorandum o saradnji Srpske pravoslavne crkve i MUP-a na sprovođenju Strategije za borbu protiv droga u Srbiji.
„Sretenje” nije obuhvaćeno ovim memorandumom, ali je Dačić ishvalio ostalih šest centara SPC-a i izneo neverovatan podatak da u muškom centru „Zemlja živi” u Čeneju procenat izlečenja nekadašnjih zavisnika, posle trogodišnjeg života u manastirskim odajama, iznosi 95 odsto.
Bilo bi veoma zanimljivo kada bi se domaćoj i svetskoj javnosti malo podrobnije obrazložilo kako se došlo do ovog podatka. Jer ogromne pare se ulažu u najbogatijim zemljama sveta kako bi najbolje obučeni multidisciplinarni stručnjaci na osnovu dugotrajnih i sveobuhvatnih istraživanja pronašli najdelotvorniju terapiju za bolesti zavisnosti.
Uz sve medicinske, društvene i duhovne tretmane koji se primenjuju u lečenju zavisnika, NIKADA I NIGDE nije postignut rezultat od devedeset pet posto izlečenih. Niti se kod bolesti zavisnosti, pogotovo ako je heroinska, može posle tri godine govoriti o izlečenju. Ipak, jedno je nepobitno utvrđeno: svi tretmani koji se nad obolelim primenjuju moraju biti pod ključnim stručnim lekarskim nadzorom.
Žrtve ove pošasti se mere milionima, narkomanija se širi u razvijenim i u siromašnim zemljama, pogotovo u zemljama u tranziciji. Patnje porodica su ogromne, najgore je kad se u takvim nesrećnim okolnostima osete nemoćnim, bez podrške države i društva.
Nije zato naodmet pomenuti slučaj norveške porodice Tornvalda Stoltenberga, nama poznatog kao nekadašnjeg izaslanika UN za pregovaranje na Balkanu, koji je uspešno obavljao visoke funkcije u UN (visoki komesar za izbeglice) i u svojoj zemlji (ministar spoljnih poslova Norveške, višegodišnji predsednik nacionalnog Crvenog krsta).
Otac troje sjajne dece: Jensa (1959), aktuelnog premijera Norveške, Kamile (1958), naučnog istraživača u oblasti zdravstva, i najmlađe Nini (1963), koja se i dan-danas bori s bolešću zavisnosti od heroina, o čemu je norveška javnost podrobno upoznata.
U memoarima „Radi se o ljudima”, objavljenim 2001, Tornvald opisuje svoje iskustvo sa kćerkom, intravenoznim narkomanom:
„Jednog dana potpuno uronjen u mirovne pregovore na zaraćenom Balkanu, drugog bih grozničavo lutao ulicama Osla, pokušavajući da pronađem Nini…”, piše Stoltenberg. Nini je počela s heroinom kada je imala 27 godina, a norveška javnost je za to saznala tek u oktobru 2001.
Zajedno sa ocem, Nini se pojavila u televizijskoj emisiji i ispričala o problemima s kojim se suočavala, nastojeći da kao najteži zavisnik dođe do droge. Krajem devedesetih bila je na ivici života, dve godine bila je na bolničkom lečenju od narkomanske krize, gde su joj davane adekvatne količine metadona (zamena za heroin), kako odvikavanje od fizičke zavisnosti ne bi ugrozilo vitalne funkcije organizma.
Posle ove emisije dobila je više od dve hiljada pisama u kojima se ljudi iz različitih sredina žale na probleme koje imaju najteži, najčešće heroinski intravenozni zavisnici. Postala je poznata, ne kao sestra norveškog premijera, već kao žena koja boluje od bolesti zavisnosti.
Nini je preživela, ali se ne smatra izlečenom, iako više ne ubrizgava heroin intravenozno. Nikad se nije lečila udarcima. Samo je jedno vreme mlatio njen tadašnji dečko i kaže da joj je tada „heroin pomagao da zaboravi na poniženja u svojoj ljubavi”.
Srbija bi s novom vladom i premijerom morala da se upozna s najnovijim stručnim saznanjima u vezi sa ovom teškom i često neizvesnom bitkom.
Da uz sitne dilere smrti, raščisti i sa onim glavešinama koji su takve poslali pred škole. Da najrigoroznije kazni one koji na nesreći ostvaruju megaprofite. Da se suoči s problemom a ne da toleriše samozvane isterivače đavola.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 12.08.2012
.jpg)
