Izvor: Blic, 06.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đavo u telu Ane Muglalis
Đavo u telu Ane Muglalis
Francuski reditelj srednje genaracije Žan-Pjer Limozan prisutan je na ovogodišnjem FEST-u sa filmom 'Novo', koji će biti prikazan u okviru programa 'Đavo u telu'. Ovo nije prvi susret ovog autora sa našom publikom. Prilikom razgovara obavljenog u Parizu, Limozan je o Srbiji govorio sa posebnom pažnjom. Nismo morali da ga podsećamo da je dobio nagradu Fiprescija za film 'Tokijske oči' na Festivalu autorskog filma u Beogradu 1998. godine. To je bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prvo što nam je rekao prilikom upoznavanja i priče o našoj kinematografiji.
'Video sam i zanimljiv film mladog Vladimira Perišića, zapravo intervju sa njegovom majkom Nadom, koja je bila ministar kulture u Miloševićevoj vladi. To je neka vrsta moralnog suočavanja sa prošlošću, porodično preispitivanje: da li je baš morala da radi to što je radila', rekao je Limozan. Počeci vaše karijere, krajem sedamdesetih godina, vezani su za pravljenje video radova. Da li je to bilo deo praćenja tada aktuelnog trenda u umetnosti ili rezultat pravog interesa?
- Potičem iz sredine u kojoj nije postojala bogata kultura slika. Zato sam se opredelio za pravljenje video radova koji su više nalik na sentence ili stihove. Ti fragmenti su, mislio sam u tom trenutku, bili nešto što je blisko poeziji, koja me je oduvek zanimala. Tokom osamdesetih godina napravili ste tri filma, a onda deset godina niste radili igrane filmove. Zašto ste se odlučili za tako dugu pauzu?
- U tri filma sam zadovoljio potrebu da se bavim filmom na toj takozvanoj glavnoj sceni. Savladao sam tu enigmu koja se naziva dugometražni igrani film i od tog trenutka fikcija na filmu je prestala da me zanima. Okrenuo sam se dokumentarnim filmovima i u njima kroz portrete reditelja pravio vizuelne eseje, što me je na neki način vratilo u vreme eksperimentisanja sa videom.
Da li je i odlazak u Japan bio deo te faze u vašem radu, budući da ste napravili dokumentarni film o reditelju Takešiju Kitanu?
- Odgovor je zapravo ne. Film o Kitanu je usledio tek nakon završetka igranog filma 'Tokijske oči'. Kada sam otišao u Japan da snimim film 'Tokijske oči' imao sam sasvim drugu ideju. Krenuo sam od Lotreamonove poeme i interesa za moderni Japan, Japan mladih, inventivnih ljudi. U to vreme Japan se vrlo brzo menjao i i bilo je uzbudljivo biti na licu mesta. Da li znate japanski jezik?
- Ja sam sto odsto Francuz. Niko ne može da nauči onaj jezik koji nije njegov maternji, uvek će govoriti siromašnim jezikom. Naravno, učio sam japanski u onoj meri koliko mi je to bilo potrebno za svakodnevnu komunikaciju, ali rezultat nije baš impresivan. U filmu 'Novo' takođe se pojavljuju problemi sa komunikacijom. Eduardo Norijega, koji igra glavnog junaka, je Španac koji ne zna francuski jezik. Kako ste komunicirali sa njim?
- Scenario je prepravljen zbog njega i taj nedostatak ugrađen je u njegov lik. Najpre je trebalo da to bude Francuz, ali u Francuskoj nisam mogao da pronađem glumca od 25 godina koji bi to mogao dobro da odigra. Sada je tendencija da mladi glumci idu u teretanu i da imaju mišićavo telo. Želeo sam da imam glumca u kojem njegovo telo neće biti dominantno u klasičnom muško-ženskom smislu. Posle kastinga sam bio frustriran i, kao što to često činim u sličnim situacijama, otišao u bioskop. Edvarda Norijegu sam video u argentinskom filmu koji je režirao Urugvajac. Fasciniralo me je sa kakvom lakoćom se pojavljuje u scenama u kojima je razgolićen, pogotovo što su to bile delikatne gej scene. Takođe, pored lepote imao je i osmeh srednjoškolca, što je doprinelo da izgleda nevino. Ana Muglalis se u filmu 'Novo' smeje sve vreme. Da li je to bila vaša instrukcija?
- Da. Ona je i privatno vrlo atraktivna i zavodljiva glumica. Na taj način ona je demonstrirala jedno osećanje koje predstavlja kontiniutet suptrotstavljen isprekidanom svetu junaka koji stalno gubi pamćenje.U filmu 'Novo' ima dosta scena koje su na granici pornografskog - Za mene je važnija senzualnost od erotskog. U pornografiji, na primer, vreme uopšte nije važno. Oni to čine u jednom potpuno izdvojenom svetu. Kod mene su to, međutim, fragmenti vremena, mali dodiri. Kao slike_arhiva u memoriji koje pokušavate da vratite. Sigurno nisam prvi koji ukazuje na sličnost filmova 'Novo' i 'Memento'. Da li ste znali za taj film kada ste režirali 'Novo'?
- Video sam ga tek kad sam završio rad na scenariju za film 'Novo'. Volim 'Memento', ali mislim da je to, ipak, klasični tip filma o amneziji, gde neko pokušava da se seti ko je on ustvari bio. U mom filmu, međutim, glavni junak na sve načine želi da bude neko sasvim drugi. Saša Radojević
