Izvor: Blic, 28.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disove tamne slutnje
Disove tamne slutnje
Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta sutra (20) je premijera predstave 'Disharmonija' Sanje Domazet, u režiji Nebojše Bradića. Poslednju noć u životu velikog pesnika Vladislava Petkovića Disa na brodu 'Italija', koji na Jonskom moru biva pogođen i potopljen, dočaraće Dragan Petrović (Dis) Đurđija Cvetić, Ivan Tomić, Zoran Bećić, Danijela Štajnfeld, Danijel Sič, Marko Živić i drugi. Scenografiju potpisuje Miodrag Tabački, muziku Zoran >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Erić; predstava je rađena u koprodukciji sa Domom kulture iz Čačka. Ko je i kakav je Vladislav Petković Dis u vašem ruhu?
- Bio je prilično zatvoren čovek, malo se danas o njemu zna. Možemo ga posmatrati kao svojevrstan opozit Lazi Kostiću s obzirom na to da su obojica vrsni pesnici, zaista veliki. Da su pisali na nekom od svetskih jezika, bili bi u svetskim antologijama. Ono što se Lazi Kostiću dešavalo pod stare dane, Disu se dogodilo u mladim godinama, i to je, otprilike, odredilo njegovu sudbinu, dušu, poeziju. Dakle, osnovne koordinate iz kojih sam krenuo su njegova melanholija i zatvorenost, čak stidljivost. I činjenica da je reč o poslednjoj noći u životu bez obzira na to što u samom tekstu, naravno, ima i dosta fikcije. I, šta se dešava te poslednje noći?
- Mnogo toga. On biva konfuzan i rastrzan. Rastrzan između onoga ka čemu je krenuo, za čim je žudeo, što je trebalo da mu razreši neke životne čvorove i tamnih slutnji koje su polako, na tom brodu i u toj noći, bivale sve bliže ostvarenju. To je predstava o ljubavi i smrti, o erosu i tanatosu, i vrlo korespondira s onim u čemu živimo.
U kom smislu?
- Po meni je ovo žanrovski više melodrama nego drama sa elementima tragedije. Trudili smo se da izbegnemo patetiku, da se bavimo činjenicom a ne sentimentom, surogatom koji je preplavio realnost. Valjda su nas ove španske serije, način života i ta neka komunikacija koju imamo u svojim životima navukli, pomalo pokvareno, na sentiment kao surogat za pravu emociju. Gubimo kontakt sa sobom. Specifičan oblik otuđenosti koji živimo ne da nam mira, a mi ne znamo šta nam je. Nisu svi u stanju da definišu šta se dešava. Žulja nešto, nešto nije dobro, a ne znaju ljudi šta im je, pa se hvataju za ne znam ni ja šta: obično prvo za 'bensedin'. Dakle, razumevanje samoga sebe, prepoznavanje prvenstveno lepog u onom drugom, otvaranje prostora za pravu emociju... to je to čega nema, što nam treba. Govoreći o ulozi, rekli 4ste da ste lepi, tačni, fantastični...
- Ne, rekao sam da ću biti takav. Ako ste primetili, ja poslednjih nekoliko godina uvek pred premijeru kažem - biću fantastičan, nezaboravan, lep... Da l’ će izbor sredstava biti pravi, da l’ će to tako biti - ne znam. Ali znam da živimo u vremenu da čak i ako ne bude tako (smeh), nema veze. Ko te pita kako stvari stvarno stoje, demantiji ne važe, nemaju nikakvog značaja ni smisla. Ma, otkad sam to shvatio - svašta mi se otvorilo u životu.
Tatjana Nježić
|
