Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Jun.2020, 13:13
Dimitrije Boarov: Večita tema
Problem učvršćivanja “pravila igre” u prometu pšenice nije veći nego u drugim oblastima prometa u Srbiji. Njega povećava primetna “monopolizacija” među otkupljivačima, raznovrsni pritisci interesnih grupa na Ministarstvo poljoprivrede, moćne lokalne grupe oslonjene na vladajuće strukture...
Među poljoprivrednicima kraj juna kod nas uvek obeleže rasprave o ceni pšenice. Po pravilu, seljaci uvek očekuju da im bar otkupna cena za državne robne rezerve “pokrije” >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << proizvodne troškove i uvek se žale na “otkupljivače” koji, navodno, zahvataju preveliku maržu i obračunavaju skupu ležarinu po silosima. Tu je uvek i problem “precenjenog dinara”, koji daje nerealnu komparaciju domaćih sa cenama pšenice na svetskim berzama.
Kako je bilo svih proteklih decenija, tako se događa i ovih dana, kada proizvođači pšenice iznose da cena otkupa žita iz ovogodišnjeg roda od 16-17 dinara za kilogram, koju planira da ponudi glavni otkupljivač u Vojvodini MK grupa, nije dovoljna, te da će oni bez 22 dinara za kilogram potonuti u gubitke. Vlada Srbije još mudro ćuti i još uvek nije odobrila sredstva za otkup ovogodišnjeg žita za robne rezerve, a pri tome pušta glasove da ima mnogo zaliha, ali ne govori ni koliko iznose te zalihe niti koliko će pšenice iz ovogodišnjeg roda otkupljivati. Iz Vladinih krugova procurila je i navodna prognoza da će cena pšenice u otkupu biti oko 160 evra po toni ili 18,8 dinara po kilogramu. Proizvođačima je pri svemu tome najvažnije da “državna cena” povuče naviše otkupnu cenu, pa otuda traže više.
U tim procenama oko cene otkupa žita, inače, navode se i parcijalni podaci o trenutnim prosečnim cenama pšenice na važnijim evropskim berzama. Na berzi u Budimpešti, koja je možda i najvažnija za Srbiju, kako navode naši mediji, cena je prošle sedmice bila 181,9 evra za tonu (bez poreza na dodatu vrednost) ili oko 21,90 dinara za kilogram (po tekućem deviznom kursu). Prema istim izvorima, u Hamburgu je cena između 198 i 200 evra za tonu, u Manhajmu se cena kreće između 181 i 190 evra za tonu, u Bolonji između 203 i 270 evra (Danas, 17. jun). Kod Rumuna, koji preprodaju i prilične količine naše pšenice, cena je, navodno, niža.
Problem sa srpskom pšenicom je što je ona prilično niskog kvaliteta i malo ima takozvane “tvrde pšenice” (stručnjaci kažu da ima na stotine vrsta pšenice), pa je i upoređivanje sa prosečnim “svetskim cenama” nepouzdano. U suštini, kao i kod svake druge robe, realna cena pšenice je uvek ona koja se doista može dobiti. Tvrdnje da su proizvodni troškovi u Srbiji visoki sigurno je tačna, ali je teško proceniti da li se oni doista kreću oko 85.000 dinara po katastarskom jutru (čemu treba dodati i cenu zakupa za parcele uzete “pod arendu”). Ako je to tačno, sve zavisi od veličine prosečnog prinosa.
Stručnjaci procenjuju da će u Srbiji ove godine na oko 540.000 hektara roditi prosečno oko 4,1 tone pšenice po hektaru, što bi trebalo da znači da će ukupan rod ove godine iznositi oko 2,4 miliona tona. U Vojvodini se očekuju nešto veći prinosi od oko pet tona u proseku. Taj rod je, ukoliko ga bitno ne pokvare moguće vremenske nepogode narednih sedmica, na višegodišnjem proseku iako je ovog proleća zabeležena višemesečna suša. Ipak, oni nedovoljno produktivni neće moći da pokriju troškove ni uz cenu od 25 dinara po kilogramu. Istina, “mali proizvođači” obično sami čuvaju svoj rod i melju ga izvan vidokruga porezlija, pa se otuda smatra da i do 40 odsto prometa brašna zaobilazi porez da dodatu vrednost.
Problem učvršćivanja “pravila igre” u prometu pšenice nije veći nego u drugim oblastima prometa u Srbiji. Njega povećava primetna “monopolizacija” među otkupljivačima, raznovrsni pritisci interesnih grupa na Ministarstvo poljoprivrede, moćne lokalne grupe oslonjene na vladajuće strukture, svi oblici finansijske nediscipline, kolanje raznih divljih nakupaca i golih prevaranata, itd. Ipak, poljoprivredno tržište funkcioniše, moglo bi se reći, čak više nego u drugim privrednim oblastima u Srbiji i, u krajnjoj liniji, sve što se proizvede uglavnom se proda – nekad bolje, nekad gore.
