Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Sep.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: "Ucenjivački kapacitet”
Nikako ne mogu da se oslobodim slatke zablude da će se tokom mog dvonedeljnog odmora i isključivanja od tekućih vesti iz domovine neki problemi, i lični i javni, razrešiti sami od sebe, te da ću se s mora ili planine vratiti u neke nove i lepše okolnosti od onih koje sam napustio.
Nažalost, dešava se nekako, po pravilu, baš obrnuto: ne samo da stari problemi u međuvremenu nisu volšebno rešeni, bez ikakvog mog napora i zasluge, nego mi se učini da stvari stoje još >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << gore i da bi najpametnije bilo vratiti se lenčarenju i uživanju u “prekrasnoj izolaciji” van Srbije.
U stvari, još dok sam bio u Sloveniji, gde sam svrnuo na nekoliko dana posle kupanja u Kvarneru, primetio sam u ljubljanskom Delu da i u obično relaksirajućoj “zelenoj deželi”, kao i u mnogim drugim svetskim državama, a posebno u Srbiji, nisu imuni na glavnu boljku međunarodnih diplomatskih i ekonomskih odnosa – koju bih ja nazvao “opsesijom ucenjivačkim kapacitetom”. Zagledan u srpsku spoljnu politiku koja, evo ovih dana, seiri što će kosovska vlada Ramuša Haradinaja zavisiti od glasova Srpske liste u prištinskom parlamentu (to jest, hoće se reći da će Srbija navodno moći da ucenjuje vlast na Kosovu i kontroliše odluke njene vlade), nisam dovoljno primećivao da i ostale ex-Yu države lako posežu za svojim realnim ili umišljenim “ucenjivačkim kapacitetom” prema svojim starim komšijama i da u suštini nema (voleo bih da mogu da kažem “još nema”, ali se ne usuđujem) nekakvog solidarnog “jugoslovenskog” odnosa novih država na Balkanu prema svetskoj zajednici i njenim institucijama.
Naime, evo i Slovenačka vlada je na redovnom okupljanju “veleposlanika” država članica EU (Coreper 2) prošle sedmice “izrazila zadrške” i odrekla se ranije podrške Hrvatskoj u pogledu njenog prijema u staru evropsku organizaciju “za ekonomsku saradnju i razvoj” – OECD, koja vuče koren još iz vremena Maršalovog plana posle Drugog svetskog rata. U šturom saopštenju u Ljubljani rečeno je da je Vlada Slovenije spremna da promeni ovo novo stajalište u narednih mesec dana, koliko je ostalo do konačnog odlučivanja o prijemu Hrvatske u OECD u sedištu ove organizacije u Parizu, ukoliko Hrvatska promeni svoj odnos prema poštovanju međunarodnog prava. Reč je, dakako, o stavu Vlade Hrvatske da neće dozvoliti primenu odluka međunarodne arbitraže o razgraničenju teritorijalnih voda u Piranskom zalivu. U odbijajućoj oceni da Hrvatska “nije pravna država” jer ne poštuje međunarodne obaveze, Sloveniji se pridružila Mađarska, navodeći svoj problem sa Zagrebom, koji neće da sprovede odluke međunarodne arbitraže u slučaju tužbe naftne kompanije MOL, oko vlasničkih odnosa u hrvatskoj INI.
U propratnim komentarima slovenačkih zvaničnika izneto je i podsećanje kako Slovenija svojevremeno nije stavila veto na prijem Hrvatske u EU, ali je nagovešteno da će se Slovenija suprotstaviti akcijama Hrvatske za ulazak u šengensku bezviznu zonu zbog njenih nerešenih graničnih problema, praktično sa svim državama s kojima se graniči. Paralelno svemu tome, u Sloveniji se raspravlja i o mnogobrojnim otvorenim pitanjima oko krize Agrokora, te se razvijaju različiti scenariji spasavanja Merkatora i Tusa, dve kompanije koje smatraju da ih je kriza Todorićeve megakompanije razrešila svih obaveza proisteklih iz nekadašnjeg preuzimanja. Navodim i ovaj slučaj da bih pokazao da je mnogo “robe za trampu” stavljeno na tezgu između vlada Slovenije i Hrvatske, ali ostaju dva krupna problema – fetišizacija “državne teritorije” i pitanje “političke supremacije” ili nadgornjavanja, svakoga pred sopstvenom publikom.
Naravno da je nemoguće zamisliti bilo kakvu, a pogotovu međunarodnu politiku bez međusobnog “ucenjivanja”, a lako je tome dodati i ocenu da je “ucenjivački kapacitet” velikih sila najveći (zato i jesu velike sile). No, pri svemu tome najlakše je dokazati da se pokazalo da su ucene i pritisci najskuplji način za rešavanje međudržavnih problema.
