Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Nov.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića
Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.
Iako zbog bolesti nisam mogao oslušnuti šta se govorilo na konferenciji u SANU priređenoj povodom stogodišnjice rođenja Dragoslava Avramovića, prema pripremljenim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << radovima za ovaj skup vidim da njegov doprinos ovoj rizičnoj operaciji (koja se više nije mogla odlagati) nije potcenjen ni umanjen – što se, s vremena na vreme, pojavljivalo kao tendencija u nekim stručnim i političkim krugovima. Samo da objasnim, krajem 1993. bilo je svima jasno da su monetarni i fiskalni sistem Miloševićeve države u potpunoj katastrofi i tada je na stolu bilo više programa presecanja hiperinflacije, među ostalim i program “refiskalizacije”, koji je nudio tada uticajni Nikola Stanić, a koji je unutar Ces Mekona sačinio organizator ovonedeljne konferencije o Avramoviću predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović.
Dakle, u čemu je i po čemu program Dragoslava Avramovića bio drugačiji od drugih programa koji su se predlagali? Pre svega po tome što je on insistirao da program monetarne rekonstrukcije odmah uključi i stabilizaciju, što nije odgovaralo ratnom lobiju koji je tražio da se nastavi finansiranje rata u Bosni preko “inflacionog poreza”. Ali dalje se nije moglo. U trenutku kada je deda Avram proglasio paritet novog dinara prema jednoj nemačkoj marki (i njihovu tečnu razmenljivost na šalterima domaćih banaka), prosečna plata u SRJ bila je oko 65 “novih dinara” (ili nemačkih maraka), dok su penzije bile nešto niže. A minimalna potrošačka korpa cenjena je na preko 200 novih dinara.
No, ovde nema svrhe objašnjavati ono što se uporno zaboravlja već treba skrenuti pažnju na jednu ličnu osobinu guvernera Dragoslava Avramovića, koja bi trebalo svakoga da fascinira. Naime, iako se Avramović sa udobnog mesta iz Svetske banke i Ženeve vratio u Srbiju na poziv Koste Mihailovića, ličnog ekonomskog savetnika Slobodana Miloševića; iako ga je taj čuveni inicijator Memoranduma SANU, oktobra 1993, “ugurao” i za dopisnog člana SANU, što je starom ekonomisti svakako godilo; iako mu je sam Milošević (praktično 27. decembra 1993) odobrio program monetarne rekonstrukcije uprkos otporu većine u “najvišem rukovodstvu države SRJ” i dekretno ga imenovao za guvernera NB SRJ; iako je sam Avramović u dubini duše bio levičar i otvoreni zagovornik ideologije “države blagostanja”; dakle, uprkos svemu tome, Dragoslava Avramovića je “osećaj dužnosti”, a ne neka luda staračka politička ambicija (već je prošao polovinu osamdesetih godina) naterao da već u leto 1995. uđe u sukob i sa Kostom Mihailovićem i sa Slobodanom Miloševićem, te da se založi za nastavak pregovora sa Pariskim klubom poverilaca SRJ (po njihovim uslovima), da zatraži transparentnost “Kiparskih obligacija Borke Vučić”, da insistira na modelu ekonomske politike okrenutom potrošnji običnih ljudi, a ne “nacionalnim ciljevima”, itd. Po cenu da bude ekspresno smenjen u Skupštini SRJ združenim glasovima Miloševićevih i Bulatovićevih poslanika već u maju 1996.
To Avramovićevo “intelektualno poštenje”, taj “osećaj javne dužnosti”, ta “snaga ličnog uverenja” od kojeg se ne odstupa, sve su to osobine koje se danas teško mogu videti na našoj javnoj sceni – bilo da je vlast, bilo da je opozicija u pitanju.
