Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Jun.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Turizam i kockanje
Dugo sam bio skeptičan prema tezi mog prijatelja da je za Srbiju i njenu nezaposlenost jedini spas u razvoju turizma.
Tu tezu on uvek potkrepljuje sa nekoliko osnovnih argumenata: to je grana koja zapošljava mnogo niskokvalifikovane radne snage; investicije u smeštajne i uslužne kapacitete su relativno jeftine; prirodni resursi i istorijsko nasleđe za razvoj turizma kod nas su mnogobrojni i uglavnom neiskorišćeni; Srbija je blizu razvijenih evropskih zemalja iz kojih kreće >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na putovanja najviše turista, a istovremeno je i dalje prepuna divljine koju urbani ljudi navodno traže za odmor; imamo toliko pi-ar agencija i znamo dobro da lažemo, pa bi i turistička propaganda mogla biti efikasna; kod nas može dobro da se jede, a i zakon o zabrani pušenja u javnim prostorima praktično se ne sprovodi, itd.
Ja sam se opirao argumentima ovog prijatelja uglavnom tvrdnjama da nam je saobraćajna infrastruktura prilično nerazvijena; da su nam hoteli i svratišta prilično zapušteni; da nam je cela zemlja prljava i neuređena; da posle poslednjih balkanskih ratova imamo loš ugled u svetu, naročito u pogledu standarda bezbednosti i zaštite od razbojnika i džeparoša svake vrste, itd. Glavnu poentu tog mog opiranja činilo je mišljenje da smo toliko siromašni da nemamo vremena i strpljenja da razvijamo neku privrednu granu koja je niskoakumulativna i koja u suštini sporo vraća novac.
Tim diskusijama o značaju turizma za budući ekonomski razvoj Srbije, kao što to kod nas obično biva, nedostajali su precizni podaci. Zato sam se obradovao kada sam u nekim našim novinama pre nekoliko sedmica primetio tekst o razvoju turizma u Srbiji pod naslovom “Privredna grana koja brzo raste”. Nažalost, u nadnaslovu je pisalo da su ostvareni izuzetni rezultati poslovanja u srpskom turizmu – 2015. godine, a da podaci za 2016. godinu još nisu sređeni?! No, i bajati podaci o razvoju našeg turizma pre dve godine otkrivaju nekoliko zanimljivih stvari koje su i dalje sigurno aktuelne.
Dakle, od 2,5 milijardi dolara, koliko je Srbija zaradila od turizma, prema podacima koje je izneo Aleksandar Denda, savetnik u Ministarstvu trgovine i turizma Vlade Srbije – čak petina (20 odsto) ostvarena je kockanjem stranaca u našim kockarnicama. Prema njegovim rečima, u Srbiju dolaze Turci, Arapi, Izraelci, Iranci i građani drugih zemalja u kojima je kockanje zabranjeno – da se ovde zabave i tim oblikom “finansijske rekreacije”, pa otuda treba razvijati mrežu rizort hotela kod kojih se ponešto može zaigrati i u kazinu.
Ukoliko je promet u našim kockarnicama doista dosegao iznos od oko 500 miliona dolara, onda je kockanje respektabilna grana u pogledu doprinosa domaćem bruto proizvodu. Pošto nemam podatke o prometu u mnogobrojnim kladionicama, mogu samo da nagađam da li se u kockanju i klađenju producira deo domaćeg BDP-a veći od onog koji se dostigne u nekim drugim tradicionalnim privrednim granama (građevinarstvu, na primer). Istina, i pri kockanju i pri klađenju mi nikad ne znamo da li su prijavljeni podaci stvarni odraz “igre” za stolovima optočenim zelenom čojom ili je reč o nekom obliku “pranja novca” (što ne treba bezrezervno isključivati).
Turizam je, prema podacima koje je naveo Denda, već 2015. godine Srbiji doneoukupno 275 milijardi dinara ili 6,44 odsto tadašnjeg BDP-a, dok je za prošlu godinu očekivan turistički promet od 326 milijardi dinara ili 7,88 odsto ostvarenog prošlogodišnjeg BDP-a. Za ovu, 2017. godinu, procenjuje se i planira prihod od turizma 386 milijardi dinara, što bi moglo preskočiti učešće u BDP-u Srbije od devet odsto.
Kad se pogledaju nešto sređeniji podaci o broju zaposlenih u našem turizmu – vidi se da je taj broj između 2015. i 2016. godine povećan sa 81.610 na 87.244, što je svakako pristojan porast u našim uslovima. Tim pre što je naš turizam, nažalost, poznat po značajnoj “sivoj zoni” i velikom učešću angažovane radne snage koja nije prijavljena socijalnim i zdravstvenim fondovima.
