Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Okt.2016, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Struktura BDP-a Srbije
Pre desetak dana gotovo nečujno prošla je kroz našu javnost konačna informacija Republičkog zavoda za statistiku o kretanju i strukturi bruto domaćeg proizvoda Srbije prošle, 2015. godine.
Istina, odavno je poznato da je te godine, u odnosu na prethodnu, BDP Srbije realno porastao za 0,8 odsto, a čak se već dugo zna i da se ove godine očekuje bolji rezultat – realni rast od oko 2,5 odsto, prema zvaničnim i nedavno korigovanim prognozama MMF-a i Svetske banke. Međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << malo ko je obratio pažnju na strukturu tih 36,6 milijardi dolara bruto domaćeg proizvoda iz 2015. godine – strukturu koja u dobroj meri objašnjava tekuće privredne probleme države.
Naime, najznačajnije učešće u formiranju BDP-a Srbije prošle godine imali su prerađivačka industrija, sa udelom od 15,6 odsto, trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila sa 10,2 odsto, poslovanje s nekretninama 8,9 odsto, te sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva sa 6,8 odsto. Na strani upotrebe BDP-a najveći udeo imaju izdaci za ličnu potrošnju domaćinstava sa učešćem od 73,8 odsto (ostalo su investicije, finalna potrošnja države, itd).
Neko će reći da već i ovih nekoliko šturih podataka upućuje na zaključak da je reč o jednoj relativno moderno “strukturiranoj” i relativno razvijenoj zemlji u kojoj, istina, industrija prilično zaostaje za evropskim prosekom, ali zato su usluge dobro kotirane. Pri tome bi taj neko ko ne zna dobro ovdašnje prilike mogao primetiti da je i činjenica da se poljoprivreda spušta duboko ispod 10 odsto u formiranju BDP-a, sasvim u skladu s modernim evropskim ekonomijama, čak i sa onima koje važe za velesile u proizvodnji hrane (poput Danske, Holandije i Švajcarske).
Problem sa Srbijom je što su njeni resursi i raspored stanovništva daleko od privredne modernosti; što je zaostajanje u industriji gotovo dramatično u evropskim razmerama (Češka formira gotovo 45 odsto BDP-a u industriji, na primer); što je formiranje BDP-a preko poslovanja s nekretninama u jednoj siromašnoj zemlji, sa relativno niskim cenama tih nekretnina, samo znak slabosti svih drugih privrednih agregata; što glavni prirodni resurs Srbije, obradivo zemljište, daje toliko malo u inače apsolutno veoma malom BDP-u.
Ovo poslednje, strmoglavljivanje poljoprivrede u strukturi formiranja BDP-a u Srbiji, očigledno se ubrzava. Jer, prošle godine ova je privredna oblast zabeležila težak pad bruto dodate vrednosti od 7,7 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Očekivanja da će ova rodna godina preokrenuti ovaj trend čini mi se da su neopravdana jer, kako to seljaci kažu, kad rodi cene padaju, pa ispadne gore nego kad ne rodi. Uzgred budi rečeno, drugi po redu na negativnoj listi pada BDP-a prošle godine našao se sektor zabave i umetnosti (sa minusom od 2,2 odsto). Tako su se seljaci i umetnici našli u zajedničkoj nevolji.
Ono što bi se moglo reći da je na rashodnoj strani BDP-a bilo dobro 2015. godine to je da su realan rast imali izvoz (po stopi od 10,2 odsto) i uvoz (plus 9,3 odsto), kao i bruto investicije u osnovne fondove (rast za 5,6 odsto). Dakako, podatak da smo lavovski deo BDP-a potrošili na ličnu potrošnju u domaćinstvima (spomenutih 73,8 odsto) u dobroj meri oslikava opšte siromaštvo (čudo je da taj procenat nije i viši).
Kad je reč o strukturi formiranja BDP-a i trendovima unutar te strukture, to bi trebalo da bude jedna od ozbiljnijih preokupacija u politici svake vlade, pa i Vlade Srbije. Pretpostavljam da se to pomno analizira i u našim nadležnim ministarstvima, a naznake takve analize nedavno smo videli i u anketama o budućnosti Srbije u narednih 20 godina. Načelno, moguća su dva pristupa: suprotstaviti se nekim trendovima ili se prilagođavati – pod parolom da se “tektonski poremećaji” u privrednoj strukturi gotovo ne mogu lečiti, pa je bolje podržavati ono što ide nego spasavati ono što tone.
Nama se čini da se Vlada Srbije tu koleba, s jedne strane bori se za revitalizaciju (makar) “šrafciger industrije” i za opstanak rudarstva i metalurgije, a sa druge strane seljake zamajava političkom propagandom (a ne novcima). Pri svemu tome mnogo se ulaže u transportnu infrastrukturu, koja načelno veoma sporo vraća novac, pogotovu tamo gde nema dovoljno robe i putnika za prevoz (što objašnjava i gotovo nikakav interes stranih koncesionara za gradnju saobraćajnica u Srbiji). No, to su samo utisci koje bi trebalo dublje analizirati.
