Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Okt.2016, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Strani kapital i radnici
Vidim u novinamada je u Smederevu zavladao strah i posle zaključivanja kolektivnog ugovora između novog vlasnika Železare, kineske kompanije Hestil, i blizu 6.000 zaposlenih.
Jer, u tom ugovoru je za naredne tri godine garantovano manje-više sve od klasičnih radničkih finansijskih prava (plate, regres, nagrade, plaćanje noćnog i prekovremenog rada, naknade za bolovanje, itd.), samo nije garantovano da će svaki zaposleni zadržati dosadašnju poziciju u organizaciji kompanije, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << to jest, nikome nije garantovano trajno zaposlenje. U tom smislu, “premeštanje” zaposlenih i “autsorsovanje” pojedinih poslova iz Železare u Smederevu već je počelo, po domišljatom sistemu: prekvalifikuj se od službenika u metalurškog radnika, pa možeš nastaviti da radiš za Hestil.
To što Kinezi nisu ušli u obavezu “očuvanja svih radnih mesta”, zapravo, nikog ne bi trebalo da čudi jer notorno je pravo vlasnika svakog privrednog društva da procenjuje s koliko radnika i u kakvoj organizaciji posla ta kompanija treba da posluje kako bi odmah ili u perspektivi odbacila neki profit ili bar pomogla da drugi delovi te firme, na drugim stranama i državama, uvećaju svoje prihode.
Za taj tugaljivi posao s tumbanjem “ljudskih resursa” nakon kupovine nekog posrnulog preduzeća, pokazuje to i slučaj Srbije, najpogodniji su strani kupci domicilnih fabrika, pa “krivica” za otpuštanje viškova radne snage načelno ne pada na domaću vlast. Jer, svaka “domaća vlast” svuda u svetu, a još više u Srbiji, obično se busa u patriotske grudi i ističe da su joj interesi radnih ljudi i briga za zapošljavanje na prvom mestu.
Do sada su, od stranaca, u smanjivanju broja zaposlenih radi profitabilnijeg poslovanja, najradikalnije postupili menadžeri Gaspromnjefta, nakon što su preuzeli vlasničku kontrolu nad Naftnom industrijom Srbije (NIS). Naime, za samo nekoliko godina NIS je, što zbog otpuštanja, što zbog spomenutog “autsorsovanja” (izmeštanja određenih poslova iz kompanije i poveravanja tih poslova nekoj drugoj firmi) skoro prepolovio broj zaposlenih (sa preko 20.000 na oko 12.000). No, pošto je reč o firmi iz “bratske Rusije”, zbog toga u Srbiji nije bila podignuta galama u javnosti. Verovatno će slično proći i Kinezi.
Iako je teško proceniti sa koliko će zaposlenih Hestil nastaviti proizvodnju u Železari u Smederevu (a najavljeno je da će je čak i uvećati), može se očekivati i da će tamo biti smanjen broj zaposlenih – no, verovatno ne toliko drastično koliko su to Rusi učinili u NIS-u. Da ni Kinezi, međutim, nisu ni naivni, niti su bez “ekonomske olovke”, pokazuje detalj iz kolektivnog ugovora da će se zaposlenima na bolovanju isplaćivati 75 odsto plate ukoliko broj bolesnih spadne na 2,5 odsto, a da će ta naknada pasti na 65 odsto ukoliko se zadrži sadašnji procenat bolesnih od osam odsto (500 zaposlenih).
Mada su iskustva radnika i zaposlenih u kompanijama koje su u Srbiji kupili strani rezidenti različita, neka sjajna, a neka bolna, moglo bi se reći da su ona najčešće ipak nešto bolja nego kod domaćih kapitalista (a, naravno, nešto gora nego u državnim i javnim preduzećima u kojima još ima mnogo “socijalizma”). Strani kapital u Srbiji, prema različitim metodologijama definisanja “stranog elementa”, zapošljava između 140.000 i 170.000 ljudi – i većina tih uposlenika ne žale se na izostanak plata ili zakidanje na ugovorenim drugim plaćanjima. Na primer, u Vojvodini 297 stranih kompanija zapošljava 67.600 radnika (Dnevnik, 2, oktobra) i u njima su plate i veće i redovnije nego u privatnom sektoru u celini (što ne znači da nema i loših slučajeva). Istina, u APV najviše zapošljavaju strane firme iz naftne, farmaceutske, automobilske i prehrambene industrije, dakle branše koje zapošljavaju nešto kvalifikovaniju radnu snagu.
U stvari, ne potcenjujući pojedine probleme radnika koji su zaposleni u kompanijama inostranih vlasnika (naročito onih koje dolaze iz neevropskih zemalja sa kratkom industrijskom tradicijom) treba reći da će ta okolnost, da li je firma strana ili domaća, biti sve manje bitna, a bitno će biti da li je reč o uspešnoj kompaniji.
Uostalom, baveći se privrednom istorijom, jednom sam nabasao na komentar u Privrednom pregledu iz 1937. godine, u kojem je još tada napisano: “Alternativa domaći ili strani kapital u našoj industriji postavljena je sasvim pogrešno. Te alternative nema nego ima samo ova – ili podizanje industrije pomoću inostranog kapitala ili uopšte nepodizanje industrije!”
