Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Jan.2018, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Slaba prodaja državnih obveznica
Krajem protekle godine sa malo uspeha okončan je pokušaj države da se zaduži kod građana Srbije. Prema agencijskim vestima, bila je predviđena emisija državnih obveznica nominovanih na evro u vrednosti od 80 miliona, a na prodaji je bilo i dinarskih obveznica do 12 milijardi dinara.
Međutim, obveznica u evrima prodato je manje od četvrtine emisije, za 17,5 miliona evra, a dinarskih državnih obveznica samo za 195,7 miliona dinara (nešto više od 1,6 odsto emisije). >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Kako je saopštila Uprava za javni dug Ministarstva finansija, najtraženije su bile desetogodišnje obveznice u evrima sa godišnjom kamatom od četiri odsto, pa je takvih vrednosnih papira prodato za 10,6 miliona evra. Godišnja kamata na dinarske desetogodišnje obveznice, inače, bila je 6,25 odsto, a na dve godine četiri odsto, itd.
Posle ovakve skromne prodaje državnih obveznica, postavlja se pitanje šta je uzrok ovom neuspehu? Prvo bi se generalno moglo zaključiti da građani Srbije, koji prema oficijelnim podacima imaju na štednji preko 10 milijardi evra, a ta štednja je gotovo bez kamata, nemaju dovoljno poverenja u svoju državu ili nemaju naviku da svoju štednju investiraju u papire od vrednosti, makar da ti papiri obećavaju bolji prinos od bankarskih kamata.
Verovatno bi se moglo reći da oba ponuđena odgovara imaju određen uticaj na mali odaziv građana na državni poziv da joj se pozajme pare. Pojednostavljeno, država Srbija još nije niti pravna država (u evropskom značenju tog pojma), niti njena ekonomija ostvaruje stope privrednog rasta koje bi građane-investitore uveravale da će ta država u dužem razdoblju biti u stanju da redovno izmiruje svoje dugove.
Sa druge strane, građanstvo u Srbiji još, navodno, nema evropsku “finansijsku kulturu” (nazovimo to tako) – da se bori za svaki dinar ili evro profita koji može ostvariti ulažući svoju finansijsku imovinu. Do juče su prihodi od kamata po pravilu negativno kvalifikovani kao “zelenašenje”, a i danas su simpatije javnosti uvek na strani “ojađenih dužnika”, a ne na strani “surovih poverilaca”, ma koliko oni bili uspešni investitori novca.
Ako od kvazifilozofskih i kvazisocioloških razloga krenemo ka onim prozaičnim, onda na pitanje zašto nije uspelo zaduživanje države kod sopstvenih građana, moramo uvažiti dva razloga koje navode srpski berzanski stručnjaci i dileri. Prvo je svakako to da je država u ovu akciju krenula ne predviđajući “sekundarni promet” državnih obveznica. Ako od nekog tražite pozajmicu na pet ili 10 godina, onda mu morate dati mogućnost da od tog posla odustane prodajom svog vrednosnog papira pre rokova koji su u njima zapisani – uz određeni diskont, to jest gubitak, ili uz neku dobit u nekom specifičnom sticaju okolnosti.
Drugo, ako hoćete da prodate vrednosne papire na tržištu, gde prodaja takve vrste robe nije uhodana, onda je potrebna i reklamna aktivnost. Iz nekog razloga Ministarstvo finansija nije preduzelo ovakvu promotivnu akciju. Možda i zbog toga što je i samo bilo svesno da nudi relativno male kamatne prinose na svoje papire. Na primer, teško je hvaliti ulaganje u dinarske obveznice sa dospećem od dve godine sa četiri odsto godišnje kamate, ako sve novine javljaju da je prošlogodišnja stopa inflacije bila oko tri odsto. A kolika će biti ove ili iduće godine – teško je proceniti.
Kod obveznica na evro mislim da bi reklama bila jednostavnija jer mnogi naši građani već znaju da je u nekim zemljama kamata na štednju prešla u negativnu zonu, pa banke čak praktično naplaćuju od štediša uslugu čuvanja njihovog novca jer pare za kreditiranje svojih klijenata iz privrede nalaze u drugim izvorima.
Relativan neuspeh Ministarstva finansija u prodaji “štednih” obveznica države krajem prošle godine ne bi trebalo shvatiti kao “konačan”, pa odustati od te mogućnosti. Iako je kod nas uvreženo mišljenje da država dugove treba da pravi u inostranstvu, a ne da ovde kod naše kuće omogućuje tajkunima da zarađuju na našoj grbači.
