Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Jan.2020, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Petogodišnji plan rasta
Pripremajući se za ovogodišnje političke izbore, vladajuća koalicija je potkraj prošle godine promovisala petogodišnji nacionalni investicioni plan Srbije, nazvan “Srbija 2025”.
Ovaj plan, dakako, s obzirom na svoju osnovnu namenu, sadrži mnoga obećanja narodu, a njegovi prvi kritičari zasad najviše analiziraju izjavu predsednika države Aleksandra Vučića (datu na samoj promociji ovog razvojnog programa) da će prosečna plata zaposlenih, sa današnjih 500 evra, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << do kraja 2025. porasti do proseka od 900 evra, za šta će Srbiji biti dovoljna i prosečna stopa godišnjeg rasta BDP-a od oko četiri odsto, uz devizni kurs koji bi se kretao između 117 i 120 dinara za jedan evro.
Naime, analitičari i kritičari ovog obećanja smatraju da je to apsolutno nerealno – da plate zaposlenih u Srbiji u narednih pet-šest godina porastu između 11 i 12 odsto godišnje, uz spomenutu prosečnu stopu rasta BDP-a od samo četiri odsto. Neki su čak izračunali, poput Dragovana Milićevića (u NIN-u od 9. januara) da bi za toliko visok porast plata bila potrebna prosečna stopa privrednog rasta od 14,6 odsto u narednih šest godina, što dosad u dužem razdoblju nije uspela da ostvari nijedna uspešna zemlja, pa je otuda to nemoguće očekivati i u Srbiji.
Kolumnista Danasa Dragan Vujadinović, pišući na sličnu temu (u Biznis dodatku ovog lista od 13. januara), izneo je čak sumnju i u procenu da je prosečna plata u Srbiji do kraja protekle godine dobacila do 500 evra, ako je na kraju novembra bila tek 465 evra, pa kaže da bi ona u decembru morala iznositi 940 evra – da bi prosek u čitavoj protekloj godini izneo 500 evra. No, možda je ipak uoči Nove godine dobacila do 500 evra, što naravno nije ilustracija godišnjeg proseka.
I meni se čini da je meta od 900 evra prosečne neto plate 2020. prilično nerealistična, mada Srbija mora ići u taj kurs preraspodele jer će inače opustošiti, budući da posle ere nezaposlenosti dolaze godine u kojima će čitavi privredni i društveni sektori ostati bez radne snage, pre svega zbog niskih prosečnih plata. Kad se gledaju takozvani “nacionalni računi”, bilo bi dobro, kako primećuje Fiskalni savet, voditi veću politiku štednje, te poreskog rasterećenja rada, pa porast plata primeriti porastu stope privrednog rasta, ali u vlasti Srbije i dalje vlada logika “i jare, i pare”.
Naime, kada se ovom uskom segmentu raspodele vezanom za plaćanje radne snage dodaju investicioni planovi koji su glavnina spomenutog plana “Srbija 2025”, onda se vidi izvesna “razrokost” ciljeva. Na jednoj strani se planira ulaganje 14 milijardi evra u narednom petogodištu u drumove, pruge, aerodrome, luke, digitalizaciju, vodosnabdevanje i kanalizaciju itd., a na drugoj strani valja skoro udvostručiti neto platu za oko 2,2 miliona zaposlenih. Na stranu što mi se čini da naši politički funkcioneri pretežno imaju na umu plate u javnom sektoru, pa zaboravljaju da preko 650.000 radnika prima plate u “privatnom sektoru”, a nije baš realno zamisliti da će se postojeća razlika u proseku tih plata (od oko 10.000 dinara u korist državnih nameštenika) tek tako ispeglati narednih godina.
Dakle, ne usuđujući se da uđem u “matematiku balansiranja” jednog političko-privrednog plana, smatram da je vreme “petoljetki” istorijski prošlo i da one ne uzbuđuju mnogo čak ni biračko telo u Srbiji. Taj plan neće biti ni od značajnije koristi za opoziciju jer ovde je notorno da se obećanja ne proveravaju kad im dođe vreme, ako je onaj ko je obećavao ostao u sedlu. A ako se ništa ne postigne od onog što je “zacrtano”, uvek postoji izgovor da bi i najviše postavljeni ciljevi vlasti mogli biti ostvareni da nije bilo opstrukcije narodnih neprijatelja. U tom smislu i plan “Srbija 2025” deluje prilično zastarelo, kao i svi raniji planovi “svetle budućnosti”.
