Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Mar.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: O Vojvodini - neozbiljno
Rasprava o “vojvođanskim predlozima” da se nakon 13 godina od donošenja Ustava Srbije, a 11 godina od isticanja ustavnog roka, u Skupštini Srbije donese zakon o finansiranju autonomne pokrajine i tome doda neka deklaracija o autonomiji Vojvodine, na neozbiljan način zakazana je samo iz jednog, praktično sitnog, taktičkog političkog razloga vladajuće vrhuške: da se isproba da li će se tom temom vratiti u skupštinsku salu i “opozicioni poslanici” koji bojkotuju plenarni rad tog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vrhovnog zakonodavnog organa države (to jest, poslanici koji pripadaju strankama koje su sačinile blok Saveza za Srbiju).
Taj razlog otvoreno je i bez zazora iznela i predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, koja je vojvođansku temu i stavila na dnevni red tekućeg zasedanja iako je Vlada Srbije odmah izdala saopštenje da je ona protiv rešenja koje je nominalno podnela Liga socijaldemokrata Vojvodine (a, navodno, još mnogo ranije parlamentu podnela poslanica Aleksandra Jerkov). Vlada pri tome ništa nije prozborila o osnovnom pitanju – zašto nastavlja da krši Ustav Srbije, na isti način na koji su ga kršile sve prethodne vlade u protekloj deceniji? Da stvar bude potpuno “zaokružena”, poslanici stranaka SzS niti su se vojvođanskim povodom vratili u skupštinsku salu niti su se u predvorju Skupštine oglasili povodom Vojvodine, niti o Vojvodini i regionalnim autonomijama bilo šta zapisuju u svojim “sporazumima s narodom”. Sve se na kraju svelo na “doskočice” i stara prepucavanja već olupanih političkih veterana – Čanka, Šešelja, Bajatovića i drugih, kao i na već otrcanu priču o nekakvom “vojvođanskom separatizmu”. Kao da i samu “vojvođansku temu” pamte samo najstariji i kao da pitanje teritorijalnih autonomija istorijskih regija više nije aktuelno i nikad više neće biti aktuelno.
U navodno demokratskoj Srbiji i dalje se kukumavči o nekakvom “jedinstvu”, pa se vojvođanski autonomistički zahtevi smatraju ugrožavanjem tog jedinstva. Istina, sada se saradnicima “naših neprijatelja” već smatraju i oni koji demonstriraju protiv Vučića po ulicama. Inače, više puta sam rekao nekima koji sada šetaju protiv Vučićeve svevlade, a godinama su mi pričali o potrebi stvaranja “nacionalnog jedinstva”, da ne razumem zašto se sada bune kada je “jedinstvo” zapravo postignuto i kada “nacionalni vođa” uživa podršku više od 60 odsto anketiranih građana. Oni kažu da će “promeniti sistem” i vratiti u pogon “državne i društvene institucije”, ali se ne odriču “jedinstva” i “srpske sabornosti”, koja zakonito vodi ka dominaciji jednog.
Ako se vratimo “vojvođanskom pitanju”, zanimljivo je primetiti da gorespomenuta skupštinska rasprava nije pokrenula ni nešto više priče u našoj javnosti o pogubnom procesu centralizacije u Srbiji, koja se jednostavno očitava na osnovnim ekonomskim pokazateljima. Činjenica da je, prema podacima za 2017. godinu, Beogradski region stvarao 39,8 odsto BDP-a Srbije, Vojvodina 26,2 odsto, Region Šumadije i Zapadne Srbije 19,8 odsto, a Region Južne i Istočne Srbije samo 14,1 odsto, trebalo bi da bude alarm ne samo za nosioce ekonomske politike nego i za političke lidere Srbije. Nije tu glavno što je Vojvodina od veoma razvijenog postala “nerazvijen region” u Srbiji (takve degradacije nigde nema u Evropi) nego je glavno to da se svim regionima bar obezbedi da žive od svoga rada, a ne samo od milosti centralne vlasti u Beogradu.
