Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Jul.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Neravnopravnost i nejednakost
Na vest da se oficijelno odustalo od sudskog krivičnog gonjenja odgovornih u Javnom preduzeću “Skijališta Srbije” zbog toga što su nelegalno izgrađenoj kafani na Pančićevom vrhu Kopaonika priključili struju i vodu, u jednoj novosadskoj kafani čuo sam glasan komentar: platiću im porez kad sruše tu divlju gradnju na krovu Srbije!
Neko će reći – pa kakve veze ima porez na zemljište u Vojvodini s nelegalnom gradnjom na Kopaoniku, koja odoleva pravnom poretku Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << zato što su investitori i njihovi saradnici iz vlasti i iz sudskih “institucija sistema” u političkom ili koruptivnom dosluhu, pa je “sve po zakonu” ili “nema dokaza o nekoj krivičnoj radnji” ili je regulativa “prostornog planiranja” nejasna i neodređena? Pa jednostavno, reč je očigledno o još jednom flagrantnom primeru neravnopravnosti između onih koji nisu u političkom ili koruptivnom dosluhu s vladajućim strukturama Srbije i onih koji to možda jesu, ali državne institucije to ne mogu da utvrde. Zbog toga jedni moraju da plaćaju porez i komunalne i druge namete, a drugi to ne moraju (osim što, verovatno, moraju nešto drugo da plaćaju novcem ili uslugama)
Nije ta “bradavica” na Kopaoniku usamljen slučaj, to je notorno, ima u Srbiji 3,5 miliona nelegalnih objekata, ali je ona nekako najvidljivija. Valjda zato što je toliko visoko pred svim očima. Uostalom, “nulta tolerancija” prema divljoj gradnji, koja je pre nekoliko godina bučno najavljena iz Ministarstva za građevinarstvo, “nije zaživela”, pa nisu, za primer, srušene ni vikendice sinova expredsednika Tomislava Nikolića u zaštićenom pojasu na obali Save. Da se bar stavila tačka na staru divlju gradnju, a da je zaustavljena nova. No, izgleda da sve ide po starom, od Beograda do Pančićevog vrha i uzduž i popreko Srbije, što je vidljiv znak da u Srbiji borba za “pravnu državu” ne jača nego malaksava.
Paralelno s neravnopravnošću, izgleda da se u Srbiji širi i socijalna nejednakost. Pre neki dan je Beta, pozivajući se na Evrostat, emitovala zanimljive podatke o tome kako petina stanovnika Srbije s najvećim prihodima ima, u proseku 9,4 veće prihode od petine s najmanjim prihodima, što je razlika među najvećim u Evropi. Naime, 2017. taj odnos kvintalnog prihoda iznosio je u proseku među članicama Evropske unije 5,1. Najmanje nejednakosti uočene su u Češkoj, Sloveniji (3,4) i Norveškoj (manje od 4), a ispodprosečni koeficijent imaju Finska, Slovačka i Belgija. Nejednakosti su mnogo veće u Grčkoj, Letoniji, Rumuniji i Španiji i Severnoj Makedoniji (iznad 6), a najveće u nama susednoj Bugarskoj (8). Ipak, sve je to niže od socijalnih razlika u Srbiji i Turskoj, što neugodno asocira na tip političkog sistema koji je adekvatan društvima u kojima su socijalne razlike velike.
Ipak, nije jednostavno objasniti zašto su u Srbiji socijalne razlike toliko velike, pa 10 odsto najsiromašnijih učestvuje sa samo 0,9 odsto u nacionalnom ekvivalentnom dohotku, a 10 odsto najbogatijih sa 24,7 odsto (ovo su podaci iz jedne studije Vlade Srbije). Deo odgovora na to pitanje možda se nalazi upravo u “tajnoj vezi” između neravnopravnosti i nejednakosti.
Naravno da velike socijalne razlike u Srbiji imaju za posledicu mnoge “društvene napetosti” i predstavljaju bitan rizik za unutrašnju stabilnost. Taj veliki jaz između siromašnih i bogatih ne može se premostiti mitom da je vladajuća superstruktura zaštitnik “poniženih i uvređenih”, pa ni periodičnim lansiranjem priča da se sprema neki državni udar (sada je aktuelna priča o pripremama operacije “Omča” protiv predsednika Vučića). Pre će biti da je osnovni lek za te napetosti mukotrpan rad na smanjivanju neravnopravnosti građana pred zakonima i državom.
