Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Jun.2016, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Kako obnoviti proevropsku energiju
Ne mogu da se otmem utisku da je “energija za promene” u Srbiji danas na kritično niskom nivou, te da je glavna žrtva ovog fenomena takozvana “proevropska strategija”, koja je već 16 godina, navodno, naš glavni politički prioritet.
Svojevrsnu, a čini mi se već uobičajenu postizbornu “ispuvanost” političke elite ne može da prikrije ni prividna živost u novom sazivu Narodne skupštine Srbije, koja je ispoljena na konstitutivnoj sednici (u nastavcima) jer su >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na toj sednici dominirale stare doskočice i omraze – u nedostatku svežijeg materijala.
Kako stvari trenutno stoje, izgleda da ni objava nove vlade Aleksandra Vučića neće doneti neki naročiti osvežavajući impuls nadama najšireg kruga ljudi u Srbiji da će na čelo države doći neki sposobniji i brži ministri, što bi proširilo neku novu perspektivu sutrašnjeg boljitka našoj sve apatičnijoj javnosti. Sudeći bar prema onim šturim informacijama koje do nas dopiru, Vučićev manevarski prostor u “selekciji ključnih igrača” nije onoliko širok koliko on sam želi da ga predstavi, pa mnogi posmatrači misle da skorašnje predstavljanje nove vladine ekipe, posle toliko misteriozne predigre, neće podgrejati već usahnule nade da će naše stvari napokon brže krenuti nabolje.
Ne verujem ni da se famozno “otvaranje” poglavlja 23 u pregovorima o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji (koje se, posle “hrvatskih peripetija”, očekuje krajem juna na poslednjem zasedanju ministara EU, uoči kolektivnog letovanja) može dobro iskoristiti za obnavljanje proevropske energije u Srbiji. Naravno, sve bi to moglo biti odloženo i dalekosežno zakomplikovano ukoliko se 23. juna na referendumu u Velikoj Britaniji većina izjasni za takozvani “Bregzit”, to jest za izlazak ove značajne zemlje iz “evropske porodice”. Nadajmo se da se to neće dogoditi.
Zašto mislim da ni spomenuto otvaranje poglavlja 23 ne može u Srbiji biti dočekano kao nekakav “nacionalni uspeh”, uz uzdah olakšanja – “najzad je počelo!”? Kao što već i vrapci znaju, reč je o poglavlju koje sadrži normative evropskog pravosuđa, borbe protiv organizovanog kriminala i ljudska i manjinska prava. Mi ne vidimo da se u susret pregovorima o tom poglavlju nešto naročito poboljšalo u poslednjim godinama ni u jednom od tih tematskih okvira nego vidimo nešto suprotno, od afera sa “rušenjem u fantomkama” do razvlačenja svih, pa i najbanalnijih sudskih procesa u kojima se može naslutiti politički interes ovdašnjih najjačih aktera. Pri svemu tome naša nadležna ministarka i šefica pregovaračkog tima uporno ističu da je Srbija spremna za poglavlje 23 – valjda zato što su zagledane u paragrafe propisanih kriterijuma, a ne u našu realnost.
Ta prilično dosadna sporost u realnoj promeni našeg sistema tokom priprema za pregovaranje ima i dodatni “kolateralni” politički odjek. Jer, ispada da stara teza nekih protivnika ulaska Srbije u EU – da mi treba da poboljšavamo i evropeizujemo naš sistem, a ne da ulazimo u jednu već birokratizovanu zajednicu – ne drži vodu. Ovde su sve, pa i najkorisnije reforme izvedene pod pritiskom, a neke od njih koje su pod pritiskom čak ozakonjene samo se simulirano sprovode (restitucija, na primer).
Otuda mi se čini da bi se “proevropska energija” mogla obnoviti tako što bi se proces pregovaranja iskoristio za realno, a ne samo nominalno poboljšavanje države i reformisanje državnog aparata i svih njenih grana vlasti. Zbog toga neki i kažu da je važniji “proces pregovaranja” od samog ulaska u EU. Takva akcija, nažalost, mogla bi se sudariti sa “trijumfalističkim” načinom na koji vladajuća koalicija vodi zemlju već četiri godine jer trijumfalizam ne trpi kritiku nikakve vrste. A kad nema temeljne i “nekontrolisane kritike” stvara se opasan privid da je zapravo sve u redu i da nema šta da se menja.
Ne mislim da je za gubitak “proevropske energije” kod ovdašnjeg naroda kriva samo politička elita Srbije. Naš slučaj doista je došao na dnevni red u Briselu kada je i sama EU na udaru raznovrsnih unutrašnjih i svetskih kriza, ali verujem da će te krize biti savladane jer su interesi koji povezuju 28 evropskih država jači od tekućih nevolja i svađa. Zbog toga i Srbija treba da pokuša da obnovi svoje evropske nade tako što će dokazati da je u stanju da se menja.
