Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Dec.2016, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Gubici i profit javnih preduzeća
Kao što se moglo i očekivati, Fiskalni savet je, komentarišući krajem protekle sedmice projekciju budžeta Srbije za iduću godinu, ocenio da “neuspešna javna i državna preduzeća i dalje predstavljaju ogroman budžetski trošak, ali i budući budžetski rizik”.
Tim pre što se od ovih preduzeća iduće godine očekuje da u budžet uplate 15,5 milijardi dinara iz dobiti u poslovanju, što je dvostruko više nego što je planirano za tekuću godinu.
Da bi ova >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << suma očekivanih uplata iz dobiti javnih preduzeća u Republički budžet dobila nešto bolje osvetljenje, podsetimo da su, na primer, prošlogodišnji neto gubici samo RTB Bora, Petrohemije i Azotare u Pančevu, MKS iz Kikinde i Srbijagasa iznosili 20 milijardi dinara. Pri tome, prema izjavi Vojislava Vučkovića, člana Fiskalnog saveta, ove godine su neka od ovih i neprivatizovana preduzeća koštala budžet Srbije čak 35 milijardi dinara. Da li smo tokom ove godine primetili neke krupne promene u načinu poslovanja i organizacije svih ovih preduzeća, da bi ovakav zaokret nabolje, od prošle i ove do sledeće godine, bio logičan? Pa, ne bi se baš moglo reći.
Istina, neka javna preduzeća već rade nešto bolje, a iduće godine radiće još bolje, ali sve je to uglavnom prebacivanje novca iz jednog u drugi džep istih čakšira. Na primer, država će subvencionisati RTB Bor sa 500 miliona dinara, da bi ovaj platio EMS-u isporučenu struju. Tako će EMS poslovati bez subvencije, a RTB Boru malo šta još može smanjiti ugled, koji je u našoj javnosti već dobrano razbijen. Pa tako ispada da EMS ne dobija subvencije, a RTB Bor “zbog niske cene bakra” nastavlja da ih dobija. Kao da i cena struje u Evropi tokom proteklih godinu dana nije prepolovljena.
Neko će kazati: pa dobro, šta je 20-30 milijardi dinara eventualnog gubitka 2017. godine kod javnih preduzeća – u državi koja će, prema usvojenom budžetu, iduće godine potrošiti 1.162 milijarde dinara i koja će, da bi potrošila tih oko 9,5 milijardi evra i servisirala javni dug, i iduće godine morati da se zaduži, to jest ostvari “primanja od zaduživanja i prodaje finansijske imovine” u iznosu od 859 milijardi dinara? Doista, tu nešto nije logično po zdravorazumskom shvatanju, ali to ne znači da je 20-30 milijardi dinara “mala para”. Onaj ko proba da zaradi 20-30 milijardi dinara, videće koliko je to teško, onaj ko je spreman da toliko potroši na račun poreskih obveznika u Srbiji nema takvu brigu jer tako će smiriti 79.000 zaposlenih u javnim preduzećima.
S tim u vezi čitalac će mi oprostiti i jedan mali diskurs lične naravi, na koji me je asocirala polemika u Skupštini Srbije oko rekonstrukcije EMS-ovog odmarališta na Kopaoniku, zvanog “Tetreb”. Opozicija je u toj polemici ustvrdila da je reč o skupoj rekonstrukciji od 150 miliona dinara, da bi se dobio luksuzan hotel za rukovodstvo EMS-a, a Vlada je odgovorila da je reč o ulaganju od 127 miliona dinara, da bi se obezbedio prostor “namenjen potrebama zaposlenih, onih koji rade u teškim uslovima”, te da bi se u skladu s kolektivnim ugovorom “obezbedila prevencija radne invalidnosti, rekreacija i rehabilitacija radi zaštite zdravlja i unapređenja sposobnosti zaposlenih”.
Naime, to današnje obrazloženje Vlade podsetilo me je na slična obrazloženja iz “socijalističkih vremena” SFRJ, kada su bogata društvena preduzeća, koja su se bavila spoljnom trgovinom, naftom, strujom i socijalnom i zdravstvenom zaštitom, ali i mnoge državne ustanove (od policije do opštinske administracije) na sve strana gradila “radnička odmarališta”, u kojima su cene smeštaja i ishrane bile subvencionisane, a pri tome su uslovi plaćanja imali oblik jednogodišnjih kredita. Problem je bio što ja nikad tokom radnog veka od 40 i kusur godina nisam radio u nekom preduzeću ili ustanovi koja je imala “radničko odmaralište”, pa sam na odmor s porodicom večito morao da idem pod “tržišnim uslovima”. Nikoga nije bila briga da se i novinarima obezbedi “prevencija radne invalidnosti”.
