Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Feb.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Gasovod kao rašomonijada
Samo naizgled sve se zna ili će se znati ovih dana oko magistralnog gasovoda kroz Srbiju koji je, prvo, bio deo “Južnog toka”, a sada je navodno deo “Turskog toka”.
Međutim, iz dana u dan mnoge suštinske informacije o ovom (eventualnom) velikom poslu menjaju se iz temelja, od one da izgradnja tog infrastrukturnog objekta samo što nije počela, do poslednjih vesti da smo, posle mišljenja evropske Energetske zajednice o ovom projektu, “značajno bliže izgradnji”(kako >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je pre neki dan saopštio ministar energetike Srbije Aleksandar Antić). Kao što se stalno menjaju one osnovne informacije koje se puštaju u javnost, tako neke bitne činjenice stalno ostaju tajanstvene i neka važna pitanja ostaju bez jasnih odgovora, što celu ovu ekonomsku sapunicu čini zgodnom za propagandne i političke manipulacije.
Kao što je Novi magazin već više puta pisao, pa i u prošlom broju lista, niti je izgradnja originalnog “Turskog toka” doista počela u punom profilu (već se u Crno more spušta samo cev za snabdevanje Turske) niti je razjašnjeno kako bi se deo ruskog gasa za evropsko (i srpsko) tržište transportovao kroz Tursku i Bugarsku (kao “turski” ili kao “bugarski” gas ruskog porekla), sve do mnogih pitanja bez odgovora u pogledu finansiranja izgradnje magistralnog gasovoda kroz Srbiju, a reč je o navodno zamašne 1,4 milijarde evra. Tu je i pitanje kada je i ko je zajedničkoj kompaniji Gazproma i Srbijagasa (navodno po imenu Gastrans) dao koncesiju da bude “vlasnik” tog “novog gasovoda” koji će se graditi na zemljištu koje je “otkupilo” to preduzeće ili Srbijagas ili država Srbija iz budžeta?
Pošto ovo nije priča o ruskom gasovodu u Srbiji niti priča o zahtevu evropske Energetske zajednice da magistralni gasovodi na teritoriji zemalja članica moraju biti “dostupni trećim licima” i ne mogu biti u vlasništvu strane koja kroz njega transportuje gas, te se moraju graditi nakon javnih tendera itd. već priča o političkom kontekstu jednog važnog infrastrukturnog objekta Srbije, ne vredi dalje postavljati sva pitanja na koja naša javnost nije dobila jasne odgovore.
U stvari, najzanimljivije je to što sam Gazprom, to jest Ruska federacija kao stopostotni vlasnik ove firme, neće gotovo ništa da preduzme da se prilagodi evropskim pravilima iako je evropsko tržište ključno za prodaju najvećeg dela ruskog gasa koji se izvozi. Na primer, zašto u samoj Rusiji Gazprom nije podeljen na kompaniju koja prodaje gas i kompaniju koja ga proizvodi, pa bi se strogo pravno izbeglo “jedinstvo vlasništva” gasa i cevovoda? Zatim, zašto se uporno insistira da sam Gazprom bude dominantni vlasnik gasovoda koji bi išao kroz Srbiju, dok se kod drugih zemalja na tome ne insistira? I zašto je Rusiji toliko bitno da budu isključene treće kompanije od mogućnosti transportovanja gasa gasovodom u kojem bi njena državna kompanija bila dominantni vlasnik gasovoda (pre svega kao njegov graditelj), pa bi mogla tim trećim licima naplaćivati tranzit po međunarodnim prosečnim cenama?
Jedino od ova tri pitanja (a ima ih još mnogo) na koje možemo pretpostaviti odgovor jeste ono oko dominacije vlasništva Gazproma na tlu Srbije jer je ta dominacija verovatno u vezi sa činjenicom da Srbija nema para da “paritetno” odmah plati izgradnju gasovoda, pa je, da kažemo to ironično, moguće garant samo za 49 odsto obaveza koje će preuzeti zajedničko preduzeće sa Rusima tokom izgradnje. Neko može cinično reći da je i otplata 49 odsto kredita za magistralni gasovod suviše visoka cena za poboljšanje energetske bezbednosti jedne države koja zasad ima veoma malu godišnju potrošnju prirodnog gasa, ali bi mogla imati daleko veću – ukoliko se na njenom tlu doista budu izgradile značajne gasne elektrane (i to je navodno racio cele konstrukcije).
Po mom mišljenju, “tvrdoglavost” Rusije oko “isključenja” bilo kakvih obaveza Gazproma prema trećim kompanijama u korišćenju gasovoda kroz Srbiju najviše je u vezi sa pokušajima da se u perspektivi, bar na jednoj deonici, spreči bilo kakva konkurencija u isporukama gasa Evropi iz Irana (pre svega) i iz drugih zemalja iz Kaspijskog regiona. To je, naravno, u vezi sa ekonomskom, pa i političkom pretenzijom Ruske Federacije da zadrži značajnu zavisnost Evrope od njenog gasa. I tu joj Srbija nešto znači.
