Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Nov.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Fond kao savetnik?
Prošle sedmice, uoči povratka Misije MMF-a u Beograd radi poslednje revizije standby aranžmana Srbije sa ovom institucijom, aranžmana zaključenog “iz predostrožnosti” 2015. godine, ministar finansija Dušan Vujović je izjavio da ćemo posle 7. novembra, kada ekipa Džejmsa Rufa bude dala zaključnu ocenu o tome šta je Srbija učinila, a šta nije u protekle tri godine, “imati više odgovora na pitanje da li će biti novog aranžmana s MMF-om”.
On je tome dodao da >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << od proteklog leta MMF ima na raspolaganju novi instrument, Policy coordination instrument (PCI), koji ne podrazumeva nikakvo povlačenje novca ili postojanje garancije da se on može povući nego se preko njega pružaju savetodavne usluge i stručna pomoć. Elem, taj instrument nema direktnu kontrolnu ulogu, što bi odgovaralo Srbiji u narednom razdoblju. Na kraju, Vujović je rekao da će, čak i ako ne bude korišćen ovaj kanal saradnje sa MMF-om, biti nastavljene diskusije sa njegovim predstavnicima u okviru “kvalitetne saradnje” koja postoji. Jer, kako mu se na kraju omaklo, “potreban je pritisak da bismo sproveli reforme” (Dnevnik, 25. oktobar).
Na osnovu ovih nekoliko rečenica (koje prenosimo “iz druge ruke”) ne bi bilo korektno suditi o tome šta sam ministar Vujović zvanično predlaže Vladi Srbije, mada se čini da on misli da bi nam spomenuti PCI instrument najbolje odgovarao za dalju komunikaciju sa MMF-om. Međutim, pošto on nije “vlastan” da sam donosi takvu odluku, razumljiva je i njegova opreznost u pogledu oblika buduće saradnje. Poenta je u njegovoj implicitnoj oceni da je bilo kakvo učešće MMF-a pri koncipiranju buduće domaće ekonomske politike poželjno jer je “pritisak MMF-a” potreban za sprovođenje reformi.
Dakako, taj pritisak je najblaži kada dolazi u obliku stručnih saveta, ali i saveti ponekad imaju značajnu težinu ukoliko strani finansijeri Srbije i investitori budu mogli baš od MMF-a da čuju da li se kod nas njegovi saveti prihvataju ili ne prihvataju. Zbog toga je i u vrhovima naše političke superstrukture primetan ambivalentan odnos prema MMF-u (a da o “narodskim” strankama i vladinim tabloidima i ne govorimo). Ta većinska grupacija političkih snaga bi se, jednostavno rečeno, najradije otarasila MMF-a jednom za svagda.
No, produženje institucionalizovanog konsultovanja Srbije sa MMF-om ima ne samo inostranu već i domaću značajnu dimenziju. Ako neizbežne političke svađe vlasti i opozicije oko MMF-a ostavimo po strani, opet vidimo da nam iskustvo govori da je svaki dolazak misije Fonda u zemlju širio i krug i broj ekonomskih informacija koje su dospevale u našu javnost i provocirao kakve-takve diskusije o tekućoj privrednoj politici. Da nije tih poseta MMF-a Beogradu, možda bi već potpuno utihnula i svaka kritička reč o Vladinim ekonomskim potezima, naročito ona koja bi dolazila od ekonomskih “analitičara” koji su, kako već znaju i vrapci, prema predsedniku Vučiću – uglavnom “lažovi koji lažu svaki dan”.
Neko će reći da nabrojani “argumenti” u prilog nastavku saradnje Srbije sa MMF-om nisu naročito bitni kada se uporede sa “fražilnošću” naše finansijske konsolidacije i sa neizvesnostima s kojima se suočavaju privrede država-članica Evropske unije – od kojih u najvećoj meri zavisi i tempo ekonomskog rasta u Srbiji. Jer ako naiđe “bombardovanje” Srbije kamatama, a ne jeftinim novcem, MMF kišobran će nam i te kako nedostajati. Pa ni to niko da objasni, kao što su na unutrašnjoj sceni bez oficijelnog objašnjenja mnoge svetske privredne pojave. Na primer, evo odluke Evropske centralne banke (od 26. oktobra) da će iduće godine nastaviti, ali “prepolovljenu” politiku “kvantitativnog monetarnog labavljenja”, to jest svakomesečnu emisiju od oko 30 milijardi evra (počelo se u proleće 2015. godine sa oko 80, pa je spušteno na 60 milijardi) radi podrške investicijama i rastu evrozone.
Da li smo povodom ove odluke (kao i mnogih drugih) u našim novinama i na našim ekranima mogli videti ili čuti nekog eksperta iz Narodne banke Srbije, ili iz Ministarstva finansija, ili iz Ministarstva trgovine, da nam kažu da li i kako one tangiraju srpsku ekonomiju i da prognoziraju razvoj privrednih prilika u Evropi? Nismo. Sve je uži krug onih koji su ovlašćeni da bilo šta realistično kažu o našoj ekonomskoj budućnosti, a povećava se broj onih kojima ta budućnost deluje kao rajska dolina.
