Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Avg.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Efikasnost investicija
Iako je vest Republičkog zavoda za statistiku da je bruto domaći proizvod Srbije u prvom polugođu povećan za oko 4,5 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine obradovala našu političku javnost, stručnjaci su upozorili da ta vest još nije pouzdan znak da je zemlja krenula putem bržeg napretka. Na stranu što je prošlogodišnja baza za upoređenje BDP-a zemlje bila veoma niska, pa se sada javlja privid veoma dinamičnog rasta.
Problema u strukturi BDP-a Srbije, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << usporavaju privredni rast, i dalje ima napretek, a ni sve investicije na kojima se sada insistira ne daju poželjan i najviši rast bruto domaće vrednosti (BDV-a). U tom smislu zanimljivo je istraživanje Svetlane Jelić o uticaju ekonomske strukture kapitalnih resursa na rast BDP-a, koje upućuje na zaključak da, na primer, investicije u sektor usluga, koji kod nas formira oko 56 odsto BDP-a, još uvek donose najbolje ekonomske efekte, dok ulaganja u izvikane industrijske sektore (u prehrambenu industriju, na primer) ne dodaju uvek najviše novostvorene vrednosti. Krajnje uprošćeno, najbolje je ulagati u opravku mašina i opreme, ali to je, dakako, samo teorija.
U istraživanjima Svetlane Jelić obuhvaćen je period između 2006. i 2016. godine, kada je kumulativni realan rast investicija iznosio 9,9 odsto (sa prosečnom godišnjom stopom realnog rasta od 2,3 odsto), U tom razdoblju, prema suvim podacima, najviše je kumulativno povećala investicije poljoprivreda, 38,1 odsto, zatim industrija, 14 odsto, dok su usluge povećale investicije 5,8 odsto. Kada se, međutim, ovi podaci stave u kontekst strukture BDP-a Srbije, vidi se da su najveće pare uložene po obrnutom redosledu. Prosečno, u posmatranom periodu u Republici Srbiji, kao što smo već spomenuli, najveći deo investicija realizovan je u sektoru usluga, 56,5 odsto, u sektor industrije uloženo je 40,3 odsto, a najmanje je uloženo u sektor poljoprivrede, 3,2 odsto. Istovremeno, prosečna struktura BDV-a nije srazmerna ulaganjima u te sektore, pretežno usled varijacija proizvodnih efekata kapitala u različitim delatnostima. U tom smislu Svetlana Jelić konstatuje: “U odnosu na usluge, investicije sektora industrije generišu relativno manje dodate vrednosti - prosečno u posmatranom periodu, 40 odsto ukupnih kapitalnih ulaganja produkuje manje od 30 odsto BDV-a. Međutim, analiza ekonomskih procesa na nižim nivoima aktivnosti pokazuje da pojedine delatnosti ovog sektora, pri postojećem stepenu tehničke opremljenosti, mogu značajno doprineti rastu BDP-a, uz minimalna ulaganja. To se posebno odnosi na pojedine oblasti prerađivačke industrije, dok sektori rudarstvo, snabdevanje električnom energijom, gasom i parom i snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama beleže natprosečne vrednosti marginalnog kapitalnog koeficijenta. Niža efikasnost investiranja u industriji postoji prevashodno zbog usmerenosti na velike infrastrukturne projekte, energetiku i ostale kapitalno-intenzivne aktivnosti karakteristične za delatnosti ovog sektora”.
Ne ulazeći, po ovoj vrućini, dublje i dalje u spomenuto istraživanje Svetlane Jelić, možemo ovde samo dodati da se nosioci naše ekonomske politike, čini se, ne udubljuju previše u stručne analize, te da se u Srbiji i ne oseća rafinirano usmeravanje investicionih ulaganja koje podrazumeva tržišni model privrednog sistema, kako bi oskudni kapital bio najefikasnije korišćen, nego se često investicije podstiču i prihvataju po sistemu “daj šta daš”.
