Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Dec.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda
Premijerka Srbije Ana Brnabić dala je poslednjih dana nekoliko rutinskih izjava i intervjua, ali je, za one koji i dalje tragaju za njenom osnovnom koncepcijom razvojne politike, najzanimljiviji insert iz njenog razgovora sa urednikom Blica Rankom Pivljaninom (12. decembra).
Naime, ona je u tom razgovoru, između ostalog, rekla da smo “dosad imali ekonomiju zasnovanu na investicijama i mnogo smo zavisili od privlačenja investitora”, a da je odgovornost njene vlade “da napravi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << iskorak ka ekonomiji zasnovanoj na inovacijama”. Premijerka Brnabić je potrebu za ovakvim iskorakom obrazložila sledećim rečima: “Kad imate takvu ekonomiju, vi više ne zavisite od investitora, vi zavisite od sopstvenih kapaciteta, pameti i donosite dodatnu vrednost”.
Načelno, nema se šta prigovoriti premijerki Brnabić povodom njene opsednutosti “inovacionom ekonomijom” jer je u normalnom svetu notorno da najbolje žive oni koji “prodaju znanje”, to jest oni koji na podlozi znanja kreiraju nove tehnologije (zajedno sa “novim potrebama”) i prednjače u lansiranju inovacija koje menjaju strukturu globalne ponude. Pogledajte samo šta se, na primer, sve ne događa na svetskom tržištu nafte posle praktične i komercijalne implementacije eksploatacije nafte iz uljnih škriljaca. Ili, šta se sve dogodilo u svetu komunikacija nakon uspostavljanja globalnih informativnih mreža, itd. Primera je napretek.
Problem je, međutim, u tome što su se koncepcije “inovacione ekonomije” po pravilu afirmisale u državama koje su bile potpuno okrenute svetskom tržištu i koje su zbog toga bile spremne na relativno veoma visoka ulaganja u celokupan sistem obrazovanja – a ne samo na ulaganja u obuku usko specijalizovanih “programera alata” za upotrebu inovacija. Srbija, međutim, sada pokušava da ide prečicom i da mnogo uloži u obuku informatičkog kadra, koji relativno brzo može ovladati svim “veštinama” u upotrebi računara (na primer), ali ne može istom brzinom steći znanja o tome “šta treba izmisliti” da bi se na svetskom tržištu preko inoviranih proizvoda ostvarila dodata vrednost. Uostalom, i sada često spominjana “digitalizacija privrede i društva”, ma koliko korisna sama po sebi, u krajnjoj liniji ima za cilj efikasniju upotrebu rada i kapitala.
Gore citiran isečak izjave premijerke Brnabić, dakako, ne bi bilo korektno mistificirati i on ne znači da će ona zarad igre na “inovacionu ekonomiju” zaustaviti sve podsticaje stranim investitorima (blizu 100 milijardi dinara već je u budžetu za 2018. godinu rezervisano za takve podsticaje) i destimulisati investicije u klasične industrijske kapacitete u Srbiji. Isto tako ne bi bilo fer ovu njenu izjavu smatrati kao njenu oštru kritiku pokušaja njenog prethodnika na mestu predsednika Vlade da privuče što više investitora u Srbiju, pa makar im dodeljivao velike privilegije na unutrašnjem tržištu. Napokon, njenu izjavu ne bi trebalo tumačiti ni kao kamen temeljac u izgradnji alibija za neku buduću, eventualnu “oseku” spoljnih investicija u Srbiju jer, navodno, takva oseka se i ne očekuje.
Ipak, državna politika zasnovana na koncepciji “inovacione ekonomije” u Srbiji morala bi voditi računa o niskom učešću ukupnih investicija u BDP-u, te i dalje visokoj stopi nezaposlenosti u zemlji – nezaposlenosti pre svega onih koji kubure sa osnovnom pismenošću i veoma uskim nivoom opšteg obrazovanja. Zatim, nada da se “inovacionom ekonomijom” “ni iz čega može stvarati nešto” samo pokazuje koliko se zaboravljaju nužne investicije i reforme u sferi obrazovanja. I tako redom, sve do toga da se “pravnom državom” moraju bolje braniti nominalno priznate “privredne slobode” – u čemu Srbija, po svemu sudeći, stoji veoma loše. Ako politika brzog ulaska u model “inovacione ekonomije” zanemari ove probleme i bude vođena metodama “velikog skoka” i političke propagande, od nje neće biti ništa.
