Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Okt.2020, 10:24
Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"
Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.
Godinama sam se preko novina zalagao da se državna javna preduzeća “korporativizuju”, to jest (uprošćeno) približe statusu akcionarskih društava (makar sa >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << državom kao jedinim akcionarom) kako bi na svim tržištima, uključujući i finansijska, nastupala kao i sva druga (privatna) preduzeća u koliko-toliko konkurentnim uslovima, te preko regularno izabranog menadžmenta postala bar za nijansu “nezavisnija” od nadležnih birokratizovanih ministarstava – i kako bi u perspektivi “diversifikovala” izvore kapitala, to jest otvorila se i privatnim ulagačima iz zemlje i inostranstva. Sada kada je beogradski dnevnik Danas otkrio na koji način su “subvencionisane” dve firme u kojima je država Srbija veliki akcionar (Telekom i Er Srbija), stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u te firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.
Iako odmah treba reći da je ekonomska “korona-kriza” naterala većinu vlada u svetu da posegnu za netipičnim merama pomoći svojim privredama, pa zašto onda to ne bi činila i Vlada u Srbiji, u našem slučaju postoji bitna razlika u odnosu na većinu demokratskih i tržišnih privatnih ekonomija. Kod nas se razlozi za teškoće javnih preduzeća ne nalaze samo u domenu pada prometa u firmama s većinskim državnim vlasništvom tokom korona-pandemije nego i u mnogo čemu drugom što je povezano sa inercijom takozvanog “nacionalnog interesa”, političkim manipulacijama, a verovatno i s korupcijom, koja takve manipulacije uvek prati iz neposredne blizine.
Ove hipoteze lako je objasniti okolnostima u spomenuta dva slučaja – Telekoma i Er Srbije, prema zasad dostupnim (nedovoljno potpunim) podacima. Prvo, iako današnja potreba Telekoma za oko 200 miliona evra gotovine (u dinarima), za koliko je ta firma emitovala svoje obveznice, nije uzrokovana samo prošlogodišnjim nedovoljno razjašnjenim “otkupom” malog kablovskog operatera Kopernikus po basnoslovnoj ceni od baš 200 miliona evra nego i drugim akvizicijama i investicijama koje su zaduženost te firme povećali iznad milijardu evra, nameće se utisak da je taj posao definitivno pokazao zašto je tu firmu trebalo prodati posle onog tendera od pre nekoliko godina, kada Vlada Srbije nije bila zadovoljna ponuđenom cenom (od valjda 600-700 miliona evra, koliko služi sećanje), pa je od prodaje odustala. Sada je sve bilo smišljeno kao “finansijski triler”. Telekom je emitovao obveznice, četiri banke su ih otkupile iza leđa svih drugih potencijalnih ulagača, a istog dana je Narodna banka Srbije otkupila između trećine i polovine tih obveznica (NBS neće da kaže tačan broj) po, navodno, “tržišnim uslovima”. Pošto NBS nije više investiciona banka, znači da su pare za ovaj posao “odštampane”.
Drugo, u slučaju ER Srbije još ne znamo ko je i kako otplatio ili reprogramirao srpski deo duga te kompanije suvlasniku (Etihadu), to jest nekom Fondu kod kojeg se on zadužio za zajedničku firmu, u iznosu od 57,6 miliona dolara. Problem je, zapravo, stari i svodi se na pitanje nije li za Srbiju i njen “nacionalni interes” preskupo da ima svoju vazduhoplovnu kompaniju (51 odsto vlasništva) i kako ta kompanija posle pada prevoza od 57,3 odsto u prvom polugodištu ove godine može da objavi da je sama rešila problem otplate dospelih 57,6 miliona dolara duga, kada je prošle godine navodno imala tri puta manji profit.
Pošto su još neka javna preduzeća, na papiru pretvorena u korporacije, najavila emisije obveznica, ostaje nam zebnja da Srbija počne ponovo nekontrolisano da se širi iznad gubera, što se obično završava navalom inflatornih pritisaka.
